Фашизам представља саврјемено оживљавање аријевског трибализма. То је препород аријевског народа, развој, начин живота и као све што наставља да постоји у свијету природе, оно се прилагођава сваком времену, околности и промјени.

Фашизам познаје једно учење: народ и отаџбина. Свака одлука и сваки поступак заснован је на одговору једноставног питања: да ли је то добро за народ?

Фашизам сматра за зло све што уништава народ: себичност, материјализам и скрнављење Божијих закона у вјечном свијету природе. 

Фашизам препознаје да су идеализам, личност, вјера и раса кључне чињенице које су значајне и неопходне за опстанак и развитак народа

Фашизам је правилно изражен као револуција у мисли. Свијест о себичности и личној удобности-богаћењу замијењена је на народном свијешћу: несебичан идеализам-спремност поставити интересе и благостање народа изнад свих личних пожуда.

Фашизам увиђа неопходност личности у вођству. Одувјек је вођа са снажном личношћу који инспирише народ ка дисциплини, вољи и пожртвовању потребан и неминован за велика достигнућа.

Фашизам препознаје да је власништво, култура и Богом одабрано место цијеле људске врсте унутар свог сопственог народа и расе.

Фашизам препознаје непромјенљиву и урођену неједнакост међу људском врстом, не само код индивидуа, већ и раса такође. 

Фашизам препознаје да је Богом дата дужност аријевцима да воде друге расе изван хаоса и врате се животу у складу са вјечним законима природе, напријетку, сврси постојања и вишем развитку човјечанства. 

Фашизам је једини чињенични поредак на свијету у историји који није уништен или пропао сам од себе као утопије комунизма и демо(но)кратије, већ су га уништили страни фактори и туђи не-народни елементи. 

                                       ШТА ЈЕ РАСИЗАМ?

Расизам је вјеровање да људске расе постоје, да те расе посједују различите способности и различите карактере, или природе, и да су неке расе боље у неким стварима него друге расе.

Расисти не желе да живе у мулти-расним друштвима. Умјесто тога, они желе да живе међу својом сопственом расом.

                ШТА РАСИЗАМ НИЈЕ?

Расисти не вјерују да они имају права да подвргавају, искориштавају, или покушавају да истријебе другу расу или расе. Већ прије, расисти вјерују да је природно и неопходно да свака раса има своју земљу, своју личну нацију или територију гдје људи те расе могу живјети у слободи међу својим сродницима у складу са законима своје сопствене културе.

Искориштавање и подвргавање се дешава само у мулти-расним друштвима, не у етничким друштвима. Једносавно рјешење да се заврши са расним искоришћавањем и подвргавањем је да се одвоје расе, и да се држе одвојене.

Сва мулти-расна друштва су неприродна и неетичка: она сва нагињу, прије више него касније, да опадну у метеж, у тлачење и искоришћавање. Данас упркос лажима влада, либералних и марксистичких социолога сва западна друштва муче аријевце, бијеле људе, јер ми сада имамо, у ономе што су биле наше нације, анти-аријевску тиранију која је обезаконила наше законе и обичаје и која је од њих направила да је злочин да будемо поносни на нашу културу, наш народ. Ми аријевци смо сада у ствари другоразредни грађани у ономе што су се некад називале наше земље, јер је илегално (у већини запдних нација) за нас да отворено имамо само-аријевски политичке, друштвене и културне организације, иако је прихваћено, и заиста охрабрено, за друге расе имају такве организације.

Тим, у нацијама као Британска, ми имамо таква удружења као што је удружење црних адвоката, иако удружење бијелих адвоката не би било дозвољено. Додатно, те друге расе имају своје клубове, своје сопствене територије, које се толеришу и чак се охрабрују док ми бјелци покушамо да организујемо такве ствари онда они оне укључене брзо хапсе и оптужују за такве ствари као ,,злочин из мржње”.

И још, у нацијама као што су Америка и Британија има дуплих стандарда у поштовању права када се полиција често не мијеша ако постоји проблем, или не хапси осумњичене, ако су умијешани у такве проблеме и ти осумњичени за неки злочин су не-бјелци. Јер полиција не жели да их називају ,,расистима” и често им се склањају са пута да би избјегли сукоб са не-бјелцима чак иако се сада суочавају са бјелцима много строже.

Чак шта више, у свакој аријевској нацији, посао и стандарди за запошљавање су снижени, и уведене су етничке квоте, у покушају да се види као да су расно исправни што у пракси значи да обичан аријевац губи шансу да нађе посао.

И има много, много више таквих примера анти-аријевске пристрастности која је почела да доминира у нашим друштвима. Али чак и сва ова анти-аријевска пристрастност и све ово анти-ариејвско тлачење није довољно. Ипак, друге расе нијесу задовољне, како неки и сваки покушај аријеваца да ураде нешто у вези такве неправде је немилосрдно потиснут од влада које користе своје полиције, њихове сигурносне службе, да малтретирају, застрашују и подносе тужбе против сваког аријевца који устане за ариејвска права и аријевску слободу.

У реалности, мулти-расна друштва не раде. Ту увјек има фаворитизма; увек озлојеђености; увјек расне напетости која често експлодира у насиље. Наравно, ако је насиље црнаца (или азијата или било којих) над бјелцима, то може и углавном је игнорисано или објашњено као да је то захваљујући бјелом расизму. Али ако је насиље бјелаца над црнцима, онда никад није игнорисано, ти бјелци се лове, туже се и шаљу у затворе за веома дуго вијреме, и са тим да влада лансира нове “анти-расистичке” законе и иницијативе (читај још више анти-аријевских закона и још више анти-аријевских иницијатива) да да више права и више шанси не-бјелцима.

                    ЗАШТО ЈЕ РАСИЗАМ ДОБАР?

Расизам је добар јер помаже природи и унапређује еволуције природе, наше различите расе су производ много, много милиона година, и то је и природно и исправно да се еволуција раса настави. Да се настави рад природе, да се настави еволуција, развитак, раса, ми морамо имати етничке нације.

Расизам је добар јер је он сила која нас води ка стварању етничких нација: ка потпуном одвајању раса, и тим ка бољим друштвима, друштвима без расних озлојеђености, расног насиља и тлачења која се појављује у свим мулти-расним друштвима.

  ЗАШТО МИ АРИЈЕВЦИ МОРАМО БИТи РАСИСТИ?

Ми морамо бити расисти, ми морамо вјеровати да смо ми супериорна раса. Јер се ми боримо за нашу слободу и за сам наш опстанак. Ми аријевци смо раса у мањини, у свијету, и наше домовине су сада окупиране од других раса. За мање од седамдесет година, ми ћемо бити мањина у оном што су биле наше нације, и не дуго после тога. Ако се тренутна ниска стопа рађања Аријевских жена настави и расно мијешање настави, наша раса ће бити близу нестајања..

Ми морамо бити расисти јер смо обесчашћени, јер владе и друге расе хоће да ми пузимо, да нас подреде, да нас подвргну тлачењу.

Расизам нам даје вјеру која нам је потребана у овом рату за слободу и за опстанак. Он нам доказујемо да вјерујемо у себе, у наш народ. Он нам даје понос, и осјећај судбине. Расизам нам обезбјећује мотивацију која нам је потребна да дјелујемо.

А и истина је да смо ми супериорна раса, ми смо створили цивилизацију за цивилизацијом и заиста смо створили највеће цивилизације икада знане: Српско Царство. Од Древне Грчке, до Древног Рима, до модерних времена, ми као народ смо произвели највећа дјела литературе, ми смо истражили свијет и недавно наш Сунчев Систем.

Од Древне Грчке, до Древног Рима, до модерних времена, ми као народ смо показали велик хероизам на различите начине: ми смо се борили, често тврдоглаво и до задњег човека, јер смо одбијали да се предамо и више вољели да умремо него да будемо обесчашћени.

Да опстанемо, да добијемо назад нашу слободу, ми морамо повратити наш расни понос: ми морамо знати и бити поносни на постигнућа наших аријевских предака. Исувише дуго, захваљујући анти-расном учењу ми смо били подвргавани деценијама. Наш народ је био тлачен као што и сада дозвољавају себи, као појединцима и као раси, да буду обесчашћени.

Као и све друге политичке концепције, фашизам је акција и мисао, акција за коју постоји доктрина и доктрина која уздиже из већ задатог система повијесничких снага унутар којих је смјештена, и над којима делује изнутра. Тако он посједује форму која стоји у узајамној вези са издацима простора и времена, али такође, он је и идеалне садржине, која га чини изражајем истине у правом смислу, у повијести политичке смисле. Не постоји начин којим би се практиковао духовни утицај на стварност, као што је то људска воља доминира над вољом других, сем уколико се не посједује концепција тренутне и конкретне реалности у којој је та акција треба спровести, и сталне и универзалне реалности унутар које тренутно обитава и има своје биће. Да би се познавали људи, мора се познавати човек, а да би се познао човек, мора се бити упознат са реалношћу њених законима. Не може бити постојати концепција државе која у својој бити није концепција живота. Филозофија или институција, систем идеја које логички евоулирају или су концентрисане у визији или вјере, али увек барем потенцијалне органска концепција свијета.

Тако многи од практичних изражаја фашизма попут партијске организације, образовног система или дисциплине, могу се разумјети једини када се посматрају у корелацији са својим општим ставовима према животу - духовно становишту. Фашизам у свијету не види једино оне површине, материјалне аспекте унутар којих човјек стоји као индивидуа, сам, оријентисан искључиво ка себи изложен природним законима, који га инстинктивно тјерају ка животу себичног тренутног задовољства, он не посматра индивидуу, већ нацију и државу, једине и генерације везане међу собом моралним законима са заједничком традицијом и мисијом које потискују жељу за животом затвореним у узак круг задовољства, гради вишу форму живота засновану на дужности - живот без граница времена и простора у коме индивидуа, самопожртвовањем и одрицањем од сопствених интереса и њиховим практичним ускраћивањем, може достићи оно чисто духовно постојање у коме се његова вриједност као човјек састоји.

Ова концепција је, према томе духовна, и уздиже се као општа реакција материјалистичка позитивизам 19 вијека. Анти позитивистичка, али позитивна, ни скепчина, нити агностична, нити песемистична на тромо оптимистична попут у општем смислу (негативних) доктрина који смјештају центар живота изван човјека, она гдје путем своје слободне воље, човјек може и мора да ствари свој сопствени свијет.

Фашизам захтијева од човјека да буде активан, и да се пуном снагом усредереди на своје дјелатности, он тражи да буде свјестан свих тешкоћа које га очекују и да буде спреман да се суочи с њима. Његов појам живота је борба која тјера човјека да заслужи за себе мјесто достојно њега самог, прије свега поставши подобан (физички, морално, интелектуално), за освајање тог жељеног мјеста. То важи за човека, али и за нацију и човјечанство. Све то подразумијева високу вриједност културе у свим својим фирмама (умјетничке, религиозне, науке), и примају предност едукације. Такође под тиме се подразумијева и есенцијална вриједност рада, којим човјек покорава природу и ствара цивилизовани свијет (економски, политички, етечки и интелектуални).

Оваква позитивна концепција живота очигледно је етичка. Она се тиче цjелокупног домена реалности као и људских активности, које њоме управљају. Ниједнe акције не изилази ван оквира моралног расуђивања, ниједна активност није лишена врijедности које моралност даје свим стварима. Према томе живот, како га фашисти посматрају, је озбиљан, трезвен и религиозан, све његове манифестације су уравнотежене у свијету који се одржава моралним снагама и које су субјект спиритуалних одговорности. Фашизам презиру „лаган" живот.

Анти - индивидуалистичка, фашистичка концепција живота наглашава важност државе и прихватања јединку само до оне мјере до које се интереси те јединке поклапају с државном, која стоји на свјесној и универзалној, вољи човјека као повијесничког ентитета. Он се противи класичном либерализму, који је настао као реакција на апсилутизам и који је истрошио своје повијесничке функције када је држава постала изражај свјесности и воље народа. Либерализам је одбацио државу у име индивидуалног, фашизам је осигурао права државе изражавајући праву бит јединке. А уколико је слобода човјеку атрибут „живот", бића а не апстрактним глупанима које се створио индивидуалистични либерализам, онда фашизам стоји иза те слободе, која је као таква једина вриједна слободу државе и јединке унутар државе. Фашистичка концепција државе је свеобухвата или нас људске и духовне вриједности не могу постојати а камоли имати неку вредност. Тако гледано, фашизам је тоталитарни а фашистичка држава - система и основна јединица која садржи све вриједности - она интериретира, развија и наглашава цјелокупан живот људи.

Нема ни личности нити било каквих група (политички, партијски, културних друштава, економских унија, социјалних класа), изван државе. Фашизам се тако противи комунизму, по коме је јединство унутар државе (које сједињује класе у једну јединствену економску и етичку реалност), непознато и који у повијести не види ништа друго до класну борбу, слично. Фашизам је противник трговинском унионизму као класног оружју. Али када се подведе под орбиту државе, фашизам препознаје праве потријебе које су довеле до уздизања комунизма и трговинског унионизма. Дајући им заслужену пажњу унутар костура корпоративног система. У коме су дивергенти интереси координисани и хармонизовани од стране државе.

Тако оваплоћени као унутар државе, ове личности вишњег нивоа, постају нација. Није нација она која генерише државу, то је старински натуралистички концепт који је пружио темеље за публицитет из 19. вијека, све у служби националних влада. Тачније, држава је та која ствара нацију, пружајући снагу воље и тако прави живот народу који је постао свјестан његовог моралног јединства.

Право на националну независност, не потиче из некакве литерарне или идеалистичне форме самосвјести још мање од мање - више пасивне ситуације, већ из активне самосвјесне политичке воље која се изражава у дјеловању и која је спремна да докаже своју исправност. То се право уздиже јасну речено из постојања у најмању руку државе. Свакако, држава је та која манифестација универзалне етничке воље, даје право на националну независност.

Нација изражена кроз државу, је жив, етички, ентитет, само док год је прогресивна. Независност значи њену смрт. Тако, држава није једини ауторитет који управља и дарује легалну форму и спиритуалну вредност индивидуалним вољама, већ је она такође и моћ, која чини да се њена воља осећа и поштује и изван њега њених граница, пружајући тако практични доказ универзалног карактера оних одлука које су потријебне за осигурање њеног постојања.

Ово све подразумијева организацију и екеспанзију макар била она потенцијална уколико није актуелна. Тако се држава изједначава са вољом човека, чији развој не може бити успорен препрекама и која постижући ту сопствену експресију демонстрију њену бесконачност.

Фашистичка држава као вишљи и моћнији и интелектуалног живота човека. Њене функције, према томе не могу бити ограничене на оне којима се уводи ред и чува мир, као што је то представила либерална доктрина. Она није само механички уређај за дефинисање сфере унутар које човјек може прописно изражавати и правило понашања дисциплина човјека у цјелини који постаје централна мотив човјека као члана цивилизованог друштва задирући дубоко у његову личност, она почива у срцу људи од акције, мисли умјетности и науке, срж душе.

Укратко, фашизам није давалац закона али оснивач институција, већ едукатор и промотер духовног живота. Он тежи преобликовању, не само форми живота већ и њеног садржаја - човјека његовог карактера и његове вере. Да би постигао ону сврху он увози дисциплину и служи се ауторитетом задирући до саме душе и владајући неоспорно влашћу. Према томе, фашизам је изабрао као свој симбол Ликторове палице, симбол јединства, снаге и правде.

Први фашистички покрети настали су у посљедњим годинама Првог свјетског рата. Они су били облик радикалног национализма који је обећавао национални препород; кривили су либерализам, социјализам и материјализам за декаденцију коју су примјетили у друштву и култури. Пошто псеудо-повијесничари говоре да је фашизам укључивао капиталистичке елементе, фашисти су осуђивали ту идеологију укључујући комунизам. (Извор: L'Italia fascista e la Germania nazista, стр. 57)

Једно значајно фашистичко економско увјерење било је да ће просперитет природно услиједити када нација постигне културно и духовно поновно буђење. Имамо тај цитат у књизи Вилијама Фелка о фашистичкој економији: ,,Висока идеална напетост обезбјеђује жарки, страствени национализам који је суштина фашистичке вјероисповјести, централне осовине око које се окреће живот под фашизмом". Када су дошли на власт, фашисти су обично усвајали било који економски програм за који су сматрали да је најпогоднији за њихове политичке циљеве. Дуготрајни фашистички режими (као што је онај Бенита Мусолинија у Италији) с времена на време су правили драстичне промене у својој економској политици. (Извор: Fascist Economic Policy, an analysis  of Italy's economic experiment, стр. 38-39)

Фашизам је дошао на власт тако што је ширио истину о политичкојн и економској клими из 1920-их и 1930-их, посебно су разоткрили владе (као што су Краљевина Италија и Вајмарска Њемачка), које су биле демократије, а још су биле и слабе. Идеологија је против капитализма и марксистичког социјализма, чије је интензивно међусобно супротстављање отежавало формирање стабилних влада. Фашисти су ову ситуацију дали добар аргумент против демократије, коју су сматрали неефикасном и слабом. (Извор: The Fascist Tradition, Radical Right-wing Extremism in Modern Europe, стр. 15).

За још доказа да је фашизам био против комунизма и капитализма јесте његово бесједништво, често се супротстављао и међународном комунизму и капитализму слободног тржишта, тврдећи да ставови фашизма представљају трећу позицију. Тврдили су да пружају реалистичну економску алтернативу која није била ни laissez-faire  капитализам ни комунизам. 

(Извори: World Fascism: A Historical Encyclopedia, 1. Том, стр. 404-610 и Fascism in Europe, 1919-1945, стр. 168)

Важан аспект фашистичких економија био је економски диригизам, што значи економију у којој влада често субвенционише повољне компаније и врши снажан утицај директиве на инвестиције, за разлику од само регулаторне улоге. Генерално, фашистичке економије су биле засноване на приватној својини и приватној иницијативи, али су оне биле условљене служењем држави. Фашистичке владе су подстицале тежњу за приватним профитом и нудиле многе погодности великим предузећима, али су заузврат захтијевале да све економске активности служе националном интересу за разлику од комунизма и капитализма. 

(Извори: An Economic History of Twentieth-Century Europe, стр. 93 и The Search for Neofascism: The Use and Abuse of Social Science, стр. 7)

За још доказа да су они радили за националне интересе за разлику од комунизма и капитализма јесте да су фашистички покрети бранили принцип приватне својине јер су га сматрали „инхерентним слободи и спонтаности индивидуалне личности“, али да су такође имали за циљ да елиминишу аутономију или у неким случајевима постојање великих размјера капитализма. У економској пракси, то је значило промовисање интереса успјешних привредника уз уништавање синдиката и других пролетерских организација. Фашистичке владе прогласиле су синдикални покрет илегалним и замијениле га радничким организацијама под директном контролом владе. Чланство у овим радничким организацијама било је обавезно, њихове вође је бирала владајућа партија, а онда бирали чланови и они су представљени као нова врста синдиката који ће служити усаглашавању интереса радника и привреде.

(Извори:

1. Payne, Stanley, A History of Fascism, стр. 10

2. The Fate of Trade Unions Under Fascism, 3. поглавље, стр. 10-11

3. Ибидем, стр. 30

4. Ибидем, стр. 33)

У већини случајева, фашисти су забранили спољну трговину, подржавајући протекционизам. Они су то урадили зато што би превелика међународна трговина учинила националну економију зависном од међународног капитала и стога рањивом на међународне економске санкције. Економска самодовољност, позната као аутаркија, била је главни циљ већине фашистичких влада. Штавише, фашизам је био изразито милитаристички и као такав фашисти су често значајно повећавали војну потрошњу. Регрутација у војску је била једна од главних политика које су фашистичке владе користиле за смањење незапосљености.

(Извор: Alexander J. De Grand, Fascist Italy and Nazi Germany, стр. 60-61)

                    ЕКОНОМИЈА У ФАШИСТИЧКОЈ ИТАЛИЈИ

Убрзо након Мусолинијевог доласка на власт, Мусолини је дефинисао свој економски став рекавши: „фашистичка влада ће дати пуну слободу приватном предузећу и одустати од сваке интервенције у приватну економију“. (Извор: The corporate state in action; Italy under fascism, стр. 115)

Конкретно, током прве четири године новог режима под вишестраначком коалиционом владом (1922–1925), фашисти су имали генерално економску политику под министром финансија Албертом Де Стефанијем, бившим чврстим лидером Партије центра. Слободна конкуренција је подстицана и Де Стефани је у почетку такође смањио порезе, прописе и трговинска ограничења у цјелини. Де Стефани је смањио владине расходе и избалансирао буџет. Неки претходни закони које су увели социјалисти, као што је порез на насљедство, су укинути. Током овог периода, просперитет се повећао и средином 1920-их индустријска производња је прешла свој ратни врхунац. Све у свему, ово је био период када је фашистичка економска политика углавном слиједила класичне линије, са додатним карактеристикама покушаја да се стимулише домаћа производња (а не спољна трговина) и уравнотежење буџета.

(Извори: 

1. The Assasination of Europe, 1918-1942: A Political History, стр. 48

2. Sheldon Richman, Fascism

3. Fascist economy policy; an analysis of Italy's economic experiment, стр. 160-161.

4. Patricia Knight, Mussolini and Fascism, стр. 64)

Ово је такође био период када је италијанска фашистичка влада предузела политику приватизације великих размјера, која је била међу првим таквим политикама у савременом свијету. Фашистичка Италија је била једина земља која је 1920-их продала државна предузећа и имовину приватним фирмама; сљедећа земља која је усвојила овај приступ била је национал-социјалистичка Њемачка 1930-их. Италијанске приватизације укључивале су продају већине државних телефонских мрежа и услуга, као и некадашњи државни монопол на продају шибица. Укинут је државни монопол на животно осигурање, фирма за металске машине Ансалдо је враћена у приватно власништво (након што је национализована од стране претходне владе), а приватним фирмама су додијељене концесије за постављање путарине на аутопутевима.

Ипак, „када је Мусолини стекао чвршћу власт... laissez-faire је прогресивно напуштен у корист владине интервенције, слободна трговина је замијењена протекционизмом, а економски циљеви су све више излагани у савјетима и војној терминологији“. Године 1926. Мусолини је одржао страствени говор захтијевајући монетарну политику за заустављање инфлације и стабилизацију италијанске валуте (лира). Од 1927. до 1929. године, под вођством новог министра финансија Алберта Бенедучеа, италијанска економија је доживјела период дефлације, вођен монетарном политиком владе.

(Извори:

1. Patricia Knight, Mussolini and Fascism, стр. 64

2. Fascist economy policy; an analysis of Italy's economic experiment, стр. 165

3. Liberal and fascist Italy, 1900-1945, стр. 75)

У случају до поновног појављивања Велике депресије, фашистичка влада је национализовала власништво великих банака које су акумулирале значајне индустријске хартије од вриједности. Влада је такође издала нове хартије од вриједности како би обезбиједила извор кредита за банке и почела да тражи помоћ од разних картела (конзорција) које су стварали италијански пословни лидери од 1922. Влада је понудила признање и подршку овим организацијама у замјену за обећања да ће манипулисати цијенама у складу са владиним приоритетима.

(Извори: Gaetano Salvemini, Italian Fascism и Fascist economy policy; an analysis of Italy's economic experiment, стр. 169)

Формиран је низ мјешовитих ентитета, названих Instituti или etni nazionali, чија је сврха била да окупе представнике владе и великих предузећа. Ови представници су разговарали о економској политици и манипулисали цијенама и платама како би се задовољиле и жеље владе и жеље бизниса. Влада је сматрала да је овај аранжман успјешан и италијански фашисти су убрзо почели да се поносе овим исходом, рекавши да су преживјели Велику депресију без повриједе приватне својине. Године 1934, фашистички министар пољопривреде је рекао: „Док је скоро свуда приватна имовина носила највеће терете и трпила најтеже ударе депресије, у Италији, захваљујући акцијама ове фашистичке владе, приватна својина не само да је спашена, али и ојачана“.

(Извор: The corporate state in action; Italy under fascism, стр. 129-130)

Овај економски модел заснован на партнерству између владе и бизниса убрзо је проширен на политичку сферу у ономе што је постало познато као корпоратизам. Од 1934. надаље, вјерујући да је Италија могла да избјегне Велику депресију да је није била повезана са међународним тржиштима, Мусолини је инсистирао да аутаркија треба да буде један од примарних циљева економске политике његове владе. У том циљу, фашисти су почели да намећу значајне царине и друге трговинске баријере. Године 1934. Мусолини се хвалио да је три четвртине италијанских предузећа „у рукама државе“.

(Извори:

1. Fascist economy policy; an analysis of Italy's economic experiment, стр. 172.

2. The corporate state in action; Italy under fascism, стр. 153-176.

3. The Oxford Handbook of the Italian Economy Since Unification, стр. 59)

Разна банкарска и индустријска предузећа је финансијски подржавала држава. Један од првих Мусолинијевих потеза је заиста био финансирање металуршког труста Ansaldo до висине од 400 милиона лира. Након дефлационе кризе која је почела 1926. године, банкама као што су Banco di Roma, Banco di Napoli или Banco di Sicilia такође је помагала држава. Године 1933. Мусолини је створио Instituto per la Recostruzione Industriale (IRI) са посебним циљем да спасе посрнуле компаније. До 1939. IRI је контролисао 20% италијанске индустрије преко компанија повезаних са владом (ГЛЦ), укључујући 75% производње сировог гвожђа и 90% индустрије бродоградње.

(Извори: Fascism and Big Business, 4. поглавље, 5. одјељак, стр. 197 и Martin Blinkhorn, Mussolini and Fascist Italy, 2. издање, стр. 26)

Италијански фашисти су такође исказали велико интересовање за радове неокласичног економисте Вилфреда Парета да би унаприједили Италију. Парето је тврдио да је демократија илузија и да се владајућа класа увијек јавља и обогаћује. За њега је кључно питање било колико активно владају властодршци и због тога је позвао на драстично смањење државе и поздравио Мусолинијеву владавину као прелазак на ову минималну државу како би се ослободиле „чисте“ економске снаге. Фашистички интелектуалци су били одлучни да подстичу економски развој како би привреда „достигла свој производни максимум“. Они су веровали да је њихова повијесна одговорност да „до краја развију креативне елементе који остају живи у капитализму“.

(Извори:

1. Italian Fascism and Developmental Dictatorship, стр. 255

2. Ибидем, стр. 60-61

3. Contemporary Political Ideologies, стр. 38-39)

Године 1935, након италијанске инвазије на Етиопију, Лига народа увела је трговинске санкције Италији. Ово је приморало Италију да одмах постигне аутаркију и ојачало Мусолинијево увјерење да је економска самодовољност витална за националну безбједност. Санкције нијесу имале жељени ефекат јер је италијанска влада већ почела да ограничава трговину и да се припрема за аутаркију. Конкретно, Италија је увела строгу забрану за већину увоза, а влада је настојала да убиједи потрошаче да купују производе италијанске производње. На пример, лансирао је слоган Preferite il Prodotto Italiano („Купуј италијанске производе“). У мају 1935, влада је приморала појединце и предузећа да предају све хартије од врijедности издате у иностранству Банци Италије (Banca d'Italia). 15. јула 1936. економске санкције Италији су укинуте, али су фашисти наставили да инсистирају на економској изолацији.

(Извор: Fascist economy policy; an analysis of Italy's economic experiment, стр. 175)

Током 1930-их, италијанска економија је задржала корпоративни модел који је успостављен током Велике депресије. Истовремено, Мусолини је такође имао све веће амбиције да прошири спољни утицај Италије кроз дипломатију и војну интервенцију. Након инвазије на Етиопију, Италија је почела да снабдијева и трупе и опрему шпанским националистима под генералом Франциском Франком, који су се борили у Шпанском грађанском рату против љевичарске владе. Ове стране интервенције захтијевале су повећану војну потрошњу и италијанска привреда је постајала све више подређена потребама својих оружаних снага. До 1939. Италија је имала највећи проценат државних предузећа послије Совјетског Савеза.

(Извор: Patricia Knight, Mussolini and Fascism, стр. 65)

Занимљиво је то што је Италија имала исти БДП по глави становника као национал-социјалистичка Њемачка док Совјетски Савез скоро није ни имао. То је чисти доказ да је фашизам успјешан још као економска идеологија. Коначно, учешће Италије у Другом свјетском рату као чланице сила Осовине захтијевало је успостављање ратне економије. Инвазија савезника на Италију 1943. године изазвала је брзи распад италијанске политичке структуре и привреде. С друге стране, савезници и Њемци су преузели управу над областима Италије под њиховом контролом. До краја рата италијанска економија је била готово уништена — доходак по глави становника 1944. био је на најнижој тачки од почетка 20. вијека због савезника и комуниста.

(Извор: Liberal and fascist Italy, 1900-1945, стр. 13)

„Антииндивидуалистички“, писао је Мусолини, „фашистичка концепција живота наглашава важност државе и прихвата појединца само у оној мјери у којој се његови интереси поклапају са државом. Он је супротан класичном либерализму [или либертаријанизму, како се још назива] који је негирао државу у име појединца; Фашизам поново потврђује права државе... Ако класични либерализам значи индивидуализам, фашизам значи влада.” То доказује да је фашизам промовисао морал и да је негирао свакаква дегенерична мишљења.

(Извор: Fascism in Action - A Documented Study and Analysis of Fascism in Europe, стр. 197)

Имамо изјаве разних интелектуалаца и политичара о Мусолинију. Они су га највише готивили јер је извадио Италију из пепела и унаприједио је њену економију. То нам потврђује изјава Винстона Черчила у Конференцији заказаној у Риму јануара 1927. године и он је рекао: ,,Да сам био Италијан, сигуран сам да бих био у потпуности уз вас од почетка до краја ваше побједничке борбе против звјерских апетита и страсти лењинизма". Британски драматург Џорџ Бернард Шо је изјавио да би „социјалисти требало да буду одушевљени што коначно пронађу социјалисту [Мусолинија] који говори и размишља као одговорни владари“.

(Извор: As We Go Marching, стр. 70)

Изгледа да је Мусолини био омиљени диктатор Њујорк тајмса због економије и привреде. На примјер, 1923. Тајмс је цитирао писца часописа Исака Маркосона који је рекао: „Мусолини је латински [Тедди] Рузвелт који прво дјелује, а затим се распитује да ли је то легално. Био је од велике услуге Италији.”

Године 1926, новинарка Тајмса Ен О’Харе Мекормик је очарала Мусолинија суперлативима. Написала је да је био „генијалан и љубазан... тако умјерен да се његови сљедбеници љуте на његову уздржаност... [али] у јавности понекад је био Јулије Цезар... Понекад је био Наполеон... Увијек ће бити хладан пред бомбама, мајсторски када је потребно мајсторство... Он је прождрљив ученик и никада не прави исту грешку двапут... Његовој оштрој интуицији помажу добре уши. Он учи слушајући. Када се воде дуге расправе о техничким, економским или финансијским проблемима, он може да изведе подвиг да остане савршено тих сатима, упијајући све што стручњаци знају... Изгледа млађе, способније, електричнији живље него икад... Цијела земља је под кључем његова енергија.” Совјетски масовни убица Јосиф Стаљин никада није изгледао овако добро када га је перо шеф московског бироа Тајмса Валтер Дуранти.

његов говор зависио од тога да одржи енергичан говор истовремено, а сликовито је идеалан. Ова примедба је одјекнула у чланку на насловној страни Вариети-а из децембра 1931. о „Великим звездама из журнала“ у којем је приметио да су „Хувер, Мусолини, Мекдоналд и Вокер свјетски највеће звијезде филмских филмова.“ До тог времена, увођењем звука, Мусолини је такође добио дар говора и изготивили су га због реформе.

Чак је овај лист избацио чланак да је он прави вођа Италије и њен човјек. Они су рекли да праве и документарни филм о њему. 

Мусолини и његов фашистички режим у Италији постигли су изузетна достигнућа у повијести Италије. У својој унутрашњој и спољној политици Мусолини је постигао велике успјехе. Генерално, Мусолини је постигао изузетна достигнућа усред неуспјеха у друштвеним и политичким структурама Италије. Заузмите јасан став ако се од вас тражи да процените или испитате достигнућа/допринос/политику Мусолинија или фашизма у Италији.

ДОСТИГНУЋА:

ДОМАЋА ПОЛИТИКА И РЕФОРМЕ

1. Закон и ред

Мусолини/фашизам је успоставио ред и закон у Италији. Прије и послије Мусолинијевог доласка на власт, у Италији је дошло до збуњења, анархије и потпуног слома реда и закона. Међутим, Мусолини је користио тешке мјере као што су затварање, мучење, терор и застрашивање које су поново успоставиле мир и стабилност. Такође је створио ефикасну шпијунску мрежу која је провјеравала субверзивне активности опозиције, посебно његових комунистичких и социјалистичких противника. Штрајкови и демонстрације су насилно угушени, чиме је нормализован рад фабрика и индустрије.

(Извор: Studies in Italian American Social History - Essays in Honor of Leonardo Covello, стр. 61)

2. Војска

Мусолини је много постигао у својим војним реформама. Прије него што је Мусолини дошао на власт, италијанска војска је била слаба и недисциплинирана. Различите политичке групе попут комуниста, социјалиста, националиста и либерала имале су своје војске које су биле агенти насиља. Међутим, Мусолини је трансформисао армије пре 1922. године у високо дисциплиновану националну војску до 1930 (2). Он је створио велику војску која је била добро опремљена модерним објектима и војна обука је постала обавезна за све. Такође је побољшао поморску снагу Италије. За вријеме фашистичког режима, поморска моћ Италије порасла је на ниво Француске и Њемачке (3). Такође је постигнут огроман напредак у области аеронаутике (летење и навигација авиона) и радиотехнике, што је побољшало ефикасност војске. Трансформисана и модернизована војска коришћена је у одржавању реда и закона, одбрани независности и територијалног интегритета Италије и борби против савезничких сила у Другом свјетском рату.

(Извори:

2. The Italian Fascist Party in Power - A Study in Totalitarian Rule, стр. 11

3. Mussolini and Italian Fascism, стр. 42)

3. Инфраструктурни развој

Фашистички режим под Мусолинијевим вођством постигао је велико достигнуће у области јавних радова. Мусолини је градио и обнављао путеве, школе, жељезницу, градове, болнице и канале. Електрификовано је око 5000 км железничких пруга (4). Комуникација је побољшана и телефони су коришћени у урбаним срединама до 1930. Мусолини је такође изградио моћну трговину аутомобилима (аутопутеви) који су се пробијали кроз планине и преко долина (иако на рачун мањих путева) (5). Стари споменици Италије били су добро очувани. То је промовисало патриотска и националистичка осећања, која су Италијанима уливала повјерење.

(Извори:

4. International Relations, стр. 121

5. Earth First: Anti-Road Movement, стр. 22)

4. Пољопривреда

Дошло је до значајног побољшања у области пољопривреде. Пољопривреда је унапређена пошумљавањем, наводњавањем, мелиорацијом и давањем субвенција пољопривредницима (6). Пољопривредници су били мотивисани да користе боље сјеме, стајњак, ђубриво и модерне методе пољопривреде. Мусолини је такође додијелио златне, сребрне и бронзане награде најпродуктивнијим и најиновативнијим пољопривредницима. Од стране. 1939, ове мјере су револуционисале пољопривреду до те мјере да су се производња пшенице и житарица удвостручила. То је учинило да Италија, која је претрпила глад, инфлацију, сиромаштво и незапосленост, постане једна од просперитетних и моћних држава у Европи (7).

(Извори: 

6. Etica ed economia - la vita, le opere e il pensiero di Giovanni Lorenzoni, стр. 204

7. Nino Rota's The Godfather Trilogy - A Film Score Guide, стр. 33)

5. Индустријализација

Мусолинијев фашистички режим је био свjедок значајног напретка у индустријском сектору. Индустријализација је подстакнута давањем државних субвенција индустријалцима. Уведене су нове технологије из разних земаља. Изграђене су модерне индустрије и индустријска производња удвостручена до 1939 (8). То укључује индустрију гвожђа и челика, компанију Фиат, компанију Пирелли мббер и рафинерије нафте, производња ХЕП-а се удвостручила и смањила несташицу угља као извора енергије. Године 1933. основан је завод за обнову индустрије (9). Држава је директно контролисала многе банке и велике индустрије у настојању да ријеши економску депресију. Све ово је трансформисало заосталу Италију прије 1922. године у индустријализовану нацију 1939. године.

(Извори:

8. Patricia Knight, Mussolini and Fascism, стр. 69

9. Cleveland Foreign Language Newspaper Digest, 2. Том, стр. 83)

6. Образовање

Мусолинијева реформа образовања била је велико достигнуће у повијести Италије од 1922-1943. Прије доласка на власт, ниво образовања је био низак и многи Италијани су били неписмени. Међутим, Мусолини је градио и обнављао школе, факултете, универзитете и библиотеке. Ово је промовисало образовање и писменост до те мјере да је попис из 1931. године показао стопу писмености од 80% (10) и такође је пољопривреда била добро развијена од Совјетске Уније и Енглеске (11).

(Извор: 

10. Donatello Among the Blackshirts: History and Modernity in the Visual Culture of Fascist Italy, стр. 54

11. Hearings, Agricultural Appropriation Bill for 1937, стр. 321)

7. Корпоративни државни систем

Мусолини и његов фашистички режим створили су корпоративни државни систем како би довели хармонију између запослених и послодаваца. Године 1926. донијет је синдикални закон. Успоставио је само три врсте синдиката, односно за послодавце, полуквалификоване и неквалификоване раднике. Сваки грађанин који се обавезао да се годишње учлани у неки од синдиката, без обзира да ли су се учланили или не, јер не би то значило да нема заштите својих права, ипак би се учланио у синдикат. 211 запослених и радника је индоктринирано фашизмом, који је подрио политички либерализам који је до тада постојао. Кроз корпоративни државни систем донијети су закони који су штрајкове, демонстрације и синдикате прогласили нелегалним. Ово је ускладило однос између радника и послодаваца и помогло у промовисању закона, реда, мира и стабилности.

8. Борба против комунизма и социјализма

Мусолини је успио да обузда ширење комунизма и социјализма у Италији: комунизам је почео да се шири из Русије послије руске револуције 1917, угрожавајући имовину богатих земљопосједника, средње класе и индустријалаца. Користио је шпијунску мрежу, силу и тероризам да идентификује, изолује и паралише активности комуниста и социјалиста. Иако је постојала основана радничка корпорација, комунисти и социјалисти никада нијесу успјели да успоставе диктатуру као у Русији. С тим у вези, један либерални посланик је примјетио Мусолинија. Он је спасио Италију од социјалистичке опасности која нам трује живот већ двадесет година.

9. Конкордат са Папом, односно Латерански пакт (споразум)

Године 1929. Мусолини је са папом потписао Латерански пакт којим су се помирила католичка црква и држава. Од 1870. године постојао је лош однос између папе и претходних италијанских влада јер је Рим одузет цркви као пријестоница уједињене Италије. Одлучан да добије папину подршку, Мусолини је ушао у преговоре са папом и потписао Латерански пакт. У пакту је католичка црква проглашена државном религијом. Рим је признат као главни град Италије, Ватикан је проглашен потпуно независним, Католичка црква је требало да буде надокнађена за настале губитке, а папа је одобрио фашистичку владу у Италији. Бројни повијесничари су се сложили да је конкордат са папом био највеће достигнуће које је Мусолини забиљежио у политичкој повијести Италије (12).

СПОЉНА ПОЛИТИКА

Фашисти/Мусолинијева спољна политика је првенствено била да од Италије направи моћну и просперитетну нацију како би оживела прошлу славу. Мусолини је био незадовољан тадашњим италијанским границама и имао је амбиције да их прошири. 

(Извор: 11. The Apostolical Succesion, A Statment of the Doctrine, стр. 6)

10. Опоравак изгубљених стања

Мусолини је успјешно повећао италијански утицај у Средоземном мору. Године 1923. потписао је уговор из Лозане са Грчком којим је Италија повратила острва Додеканез и Родос које је изгубила од Грчке 1920 (12). Годину дана касније (1924)-Мусолини је потписао уговор Рима са Југославијом (13) којим је Италија повратила дуго спорни град Ријеку (Фиуме) иако је његов дио, односно Сусак и лука Барос припао Југославији.

(Извори:

12. The Mirage of Power - The Documents - British foreign policy 1902-22, стр. 190

13. League of Nations Treaty Series, 24. Том, стр. 32-89)

11. Крфски инцидент, 1923-1924

Мусолини је успио да обезбиједи одштету за 4 италијанска држављана које су убили Грци. 2. августа 1923. године, генерал Енрико, Телини и још два италијанска особља која су радила на територијалним аранжманима Версајског споразума су убијени на граници Грчке и Албаније (они су заправо били у Грчкој). Мусолини је реаговао насилном окупацијом острва Крф и захтијевао од Грчке компензацију од 50 милиона лира (14. Грчка влада је платила одштету од 50 милиона лира и Мусолини је повукао своје трупе 27. септембра 1924. (15)

(Извори: 

14. Stewards of the Land: The American Farm School and Greece in the Twentieth Century, стр. 156

15. The Corfu Incident of 1923, стр. 40)

Углавном се тврди да је Хитлер покушао да истријеби Јевреје, али потом и друге етничке групе као што су као Цигани и Словени. Тврдња је да је вјеровао да су ти људи расно инфериорни, ,,подљуди" или ,,untermensch" - али има ли доказа? Словени су индоевропски народ који говори различитим словенским језицима веће балтословенске језичке групе. Они су највећа етно-лингвистичка група у Европи, али се налазе и Словени у дjеловима Азије.

Из УСХММ-а:

,,Према нацистичкој идеологији, Словени су били бескорисни подљуди. Као такви, њихови лидери, Совјетска елита је требало да буде убијена, а остатак становништва поробљен или протјеран даље на исток. Као резултат ових расистичких фантазија, милиони совјетских цивила су били намјерно убијени, изгладњели или радили до смрти. Милиони других су депортовани због принудног рада у Њемачкој или поробљавања на окупираним источним територијама. Немачки планери су позивали на немилосрдну експлоатацију совјетских ресурса, посебно од пољопривредних производа. Ово је био један од главних немачких ратних циљева на истоку".

„Аријевац“ је некада био синоним за „Индоевропљане“ и тек након што је Хитлер употријебио. За разлику од Цигана/Рома и Јевреја, који су Индијци, практично сви Европљани су Индоевропљани или ,,Аријевци". Очигледно, неки ,,расиста" говорио је против словенских група када је Њемачка била у рату са њима, али националсоцијалистички Њемци нијесу сматрали Словене нижом расом. 

Индоевропљани, када нијесу дефинисани као расна група, су дефинисани као језичка група. Практично сви бијели Европљани говоре индоевропским језиком. Баскијски народ у Шпанији говори неиндоевропски језички изолат; Финци, Естонци и Мађари говоре угрофинским језицима. Међутим, користећи генетске податке (које Хитлер није имао) сада знамо да су Баскијци, Финци, Естонци а Мађари су Европљани или „Аријевци“ баш као и говорници индоевропског језика.

                                                  Слика о динарској, медитеранској, скандинавској, источно-балтиској и о источној алпинској раси

Роберт Леи (1943) други организатор у Хитлеровој странци НСДАП:

,,Њемачка крв не формира сопствену расу. Њемачки народ се састоји од представника различитих раса. Али све ове расе карактерише то што њихова крв је међусобно компатибилна и мјешавина ове крви, за разлику од крви која није везана за њих, не ствара препреке и напрезања. Са њемачком крвљу можете, без сумње, изједначити крв тих народа чији је расни састав везан за њемачки народ. Ово се односи на све људе насељавајући земље Европе. Крв, сродна њемачком, подједнако се сматра код свих праваца. Дакле, грађани Царства могу постати представници мањина које живе у Њемачкој, на примјер, Пољаци, Данци итд".

                   Као што видите, Европљани/Бјелци су мешавина шест „аријевских“ раса, при чему су Словени углавном мјешавина источнобалтичке и нордијске.

Знате ли како данашњи псеудо-повијесничари говоре да су они највише мрзили Русе? То је опет нетачно. То нам потврђује интервју са њемачким национал-социјалистичким генералом Отом Ернстером Ремером 1990. године и показујемо вам исјечак:

,,Питање: Да ли је тачно да су Њемци Русе називали „подљудима“?

Одговор: Глупост! Руси су људска бића као и сви други. Ваше питање да ли смо Русе назвали „подљудима“ је глупост. Имали смо прворазредни однос према руском народу. Једини изузетак који је био проблем са којим смо се бавили био је са совјетским комесарима, који су сви били Јевреји. Ови људи су стајали иза редова са митраљезима и гурали руске војнике у битку. И у сваком случају, брзо смо успјели. Тако је било по наређењу. Ово је током рата за основну егзистенцију, идеолошког рата, када се таква политика једноставно води здраво за готово. Понекад се причало о такозваним азијским хордама, и обичним војницима, понекад се говорило о подљудима, али такав језик никада није званично коришћен".

(Извор за интервју: 

Такође:

У свом говору од 28. априла 1939. Хитлер је похвалио чешки народ. Што се тиче ,,Untermenschen", ево шта је Ханс Фриче изјавио на ИМТ-у:

„Њемачка пропаганда, а под тим ја разумијем званичну њемачку пропаганду, није тачно да они проповиједају расну мржњу. Говорило се само о расним разликама, и то је нешто сасвим различито; али признаћу да је постојала извјесна врста њемачке пропаганде која је превазишла то и која је проповиједала јасну и примитивну расну мржњу[…]”. Иако је коришћен израз ,,Untermenschen", он никада није званично санкционисан" – Алфред Розенберг је ово потврдио. 

(Извор: Најновији напор у борби против „негирања“, односно ревизионизма холокауста, 2. дио - The latest effort to combat "denial", i.e., Holocaust revisionism (Part II) | CODOH )

Повијесно гледано, Хитлеров поглед на словенске народе био је споран и супротстављен. Није, отежано је и у Хитлеровим ријечима доћи до непријатељских и агресивних опаски у вези са Словенима формалним списима као и у његовим неформалним дискусијама. У Меин Кампф-у он приписује своје младалачко буђење као народни националиста за етничке борбе које је и сам доживио између словенских Чеха и Њемаца у оквиру Аустроугарске монархије.

 Хитлеров однос према Словенима је, међутим, сазрио, посебно послије 1938. или 1939. године. Он је препознао, на примјер, да су велики сегменти чешког и словеначког словенског народа који су били расно вриједни и он је жељно очекивао да им угради његов послијератни Великогермански Рајх. Ријечи и теорије су све веома добре и „не, и никако не треба потцјењивати. Али у свијету чињеница, то су само акције броја, а не намјере. Џејмс Марфи је одговоран за веома лош превод Меин Кампф-а, на који, иронично, написао је ,неувод". 

У њему коментарише еволуцију Хитлерове размишљао током година:

„Зашто Хитлер не ревидира Меин Кампф? Одговор, како мислим, који би одмах паде на памет сваком непристрасном критичару, да је Меин Кампф повијесни документ која носи отисак сопственог времена. Ревизија би подразумијевала његово уклањање повијесни контекст. Штавише, Хитлер је изјавио да његова стална дјела и јавност изјаве представљају делимичну ревизију његове књиге и треба их прихватити као такве".

10). Џејмс Марфи, преводилац Меин Кампф-а:

Да бисмо разумели Хитлерово размишљање о Словенима након њиховог сазревања, потребно је да погледамо акције које је предузео и политику коју је спроводио током Черчиловог и Рузвелтовог рата против Трећег Рајха. Из таквог испитивања произилази да је Хитлер третирао словенске народе у у складу са њиховим односом према Њемачкој; оних који су били пријатељски настројени према Њемачкој, третирао је као пријатеље; они који су били непријатељски расположени према Њемачкој, третирао је као непријатеље. Да ли постоји неко, било гдје, ко сматра да је ова политика неразумна?".

(Извор за рушење мита о ,,нижој словенској раси": THE MYTH OF SLAV INFERIORITY | THE ETHNIC-EUROPEAN (archive.is)