Словени чине једну класу народа из Јафетовог рода којем припадају и Индијци, Медијци, Трачани (са грчким и латинским племеном), Готи (са скандинавским и германским племеном), Келти и Лети као језичке и народне класе. За нас је утјешно да припадамо једном роду народа који се још од својих праотаца јавља као цивилизован на најудаљенијим границама историјског времена из чијег крила су од тада до сада потекли скоро сви они народи, који су на путевима културе освојили палму побједе. Да ли прапостојбину ових потомака Јафета треба тражити у Европи, како то жели Шулце (Schulze), или у Азији, како се то обично сматра, нека други одлуче. Али, и онај који би радо желио да избјегне лавиринт најстарије генеалогије народа и који неће да се одрекне одобравања прастарој Зенд-саги, поред других познатијих и најновијих истраживања и претпоставки о поријеклу и развоју друштвене цивилизације, на основу којих изгледа, да се ово прастаро племе, које је већ имало развијену склоност за друштвено формирање са животним искуством, простирало од највише окомите равни Азије (30° до 40° географске ширине; 90° до 110° дужине), где је развође јужноазијских главних ријека, преко Индије, Бактриана, Согдиана, Парса, Медије, Грузије и касније преко Европе. 

Вријеме и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од стабла у Азији или у Европи, остаће увијек загонетка. У повијесни потврђеној епохи појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у збијеним масама, као и у разбијеним хордама на великим просторима средње Европе, а дјелимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи феничанске свјетске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову праповијест као повијест која припада европском тлу и само тражимо расветљење у том просторном и временском обручу.

О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат Мојсију и Хомеру. Сви повијесничари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припише Словенима пруску ријеч glesso, превидјели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש (Излазак 30. поглавље и 34. стих), египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло.

,,Дјецу Гомерову називамо Аскан, Рифат и Тогорма. Општеприхваћен је хебрејски став да се до Аскана дошло мутацијом слова у Туискани. Етимологија ријечи Аскани, проистиче из неприкосновене власти над снагом и мудрошћу, коју њихови владари посједују. Земља Асканија је изнад Фригије, у Битинији, према Симерском Босфору. И у овом крају је бара Асканија, која...".

Према томе колико далеко бацају свијетле зраке повијести у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и сјеверо-истока и само непобједива снага вјечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, гријеховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су дјелимично њихови преци некад напустили.

То што су неки новији писци повијести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним дјелима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да прије имена Грка, Римљана, Германа и Франака нијесу постојали Хелени, Итали или Латини, Њемци или Гали. Повијест нас учи гласно, да се при задржаној истовјетности народа, мијењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цио народ, насупрот томе да се општа имена једне цјелине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних свједочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена?

За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори толико много чињеница, свједочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом значају још одавно говорили цијењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J. Dobrowsky. Онај ко може да се увјери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој ријеци Серба. Овај чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија је истовјетност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у језику. Да су Плиније и Птоломеј црпили из једног извора, видљиво је и из положаја имена: Серби, Вали итд.

Beћ смо видјели, да име Спори, које наводи Прокопије, као најстарије заједничко име Анта и Словена, није ни једно друго него управо име Срби, само искривљено на грчки начин. Вјероватно да је Прокопије сазнао ово име из доброг извора, изгледа из уста једног словенског војника или трговца; али у генеалогији народа слијеп као и сви Грци и Римљани из истог периода, није наслутио, истовјетност имена Срб и Сармат. Исто важи и за Плинија и Јорданеса у вези са именима народа које су они навели, Спали, Спалеи, на ријекама Припетј и Дњепар, што представља само због нераспознатљивости изопачено играње са ријечи Срб [Мареј, I. 71. год.].

Пређимо до галских Венеда па ћемо и ту наћи име Срб и Венде заједно. Притока ријеке Мосел, ријека Saar, звала се још у вријеме Римљана Saruba, Saravus, а још и сада се зове сељак на Рајни Surbel, што значи Србал! Већ смо претходно напоменули, да су белгијско галски Венеди посједовали и британску обалу која је лежала насупрот њих; и ту нам се јавља реч Срб, како као име градова: Sorbiodunum између осталих, тако и као име народа Serfen.

Да на балтичкој обали постоји такође исти реципроцитет имена Венде и Срб (Сармат), не изискује за непристрасног истраживача опширан доказ. То је била само посљедица истовјетне и логичне употребе ријечи Венд када су се од почетка 3. вијека спустили готски народи са Висле дуж Карпата на Понт и Меотис и запосјели унаоколо земље на обали. И тада се изненада појавило име Анти за Сармате који су били настањени северно од њих. Ријеч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно ријечи Хенети код старих писаца) је, као што је већ напоменуто, само дијалектички варијетет посебно готски, могуће и алански, од ријечи Венде, Винде. На тај начин одговара ријеч Венд, Ант свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. То је било опште, такорећи стереотипно утврђено име народа српског поријекла код Келта и њихове браће Германа.

Такође, у обрнутом правцу то се догађа са именом Њемец, којим се означавају народи њемачког поријекла без разлике на вријеме и земље од стране Словена. Изгледа само да је изузетак име Хенета у Пафлагонији, којим, посматрајући тачно није укинуто правило. Име се јавља још код Хомера; али, колико су дуго прије доласка Галата (Келти, 278. пре Хр.) написане Хомерове пјесме, а да ли је то утврђено, да је у Илијади свака ријеч толико стара као и Хомер сам, или да прије Галата, није било Келта у Малој Азији? Гдје према томе гласно говори толико много других чињеница, не смије да нас збуњује један привидан изузетак, чије је рјешавање и отклањање још увек могуће. Али Њемци су обиљежавали и Словене, Чехе, Љехе, између осталих именом Венди. Свакако, али тек у каснијим епохама и само зато што су их сматрали Србима, што су они и стварно били по поријеклу. Осим тога Словени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих племенских сродника, Срба и помијешали су се са преостацима истих; Чеси и Ljachi у Лужицама у Мајсену (Meissen), Чешкој итд., али и друга сјеверна племена су се стварно издвојила из старе Сарматије на северу Карпата и били су према томе прави генетски Срби, који никада нијесу носили посебно име Словена.

као и да је то права слика језика; извор из којег истиче велика ријека, која се камен по камен дијели у више рукаваца, чија вода и по дубини и ширини, по боји и укусу, бескрајно различита прати свој ток кроз неизмјерљиве даљине; ако даље на основу аналогије може да се претпостави, да једна тако далеко раширена ријеч као властито име ту не може да стоји, један истинит језички απαξ λεγόμενον онда се задржава право да се за тумачење овог коријена ријечи употребе сродне ријечи из домаћих и страних језика. Ријеч Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, ријека и језера, раширених у великом дијелу Европе и Азије. О народима и племенима је већ било ријечи; од градова аријевских земаља ћу набројати само сљедеће старе:

Sarbacum, град у Сарматији,

Serbetium и Servittium у доњој Панонији,

Serbinum код Птолемеја,

Suruba у Сарматији код Птолемеја и други новији градови,

Zerbst (Србиште) град у Њемачкој и слично,

ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много других градова: Шербаш, Шеребан и др.

(Извори:

1. Cosmographia, стр. 22

2. Grosses vollständiges Universal Lexicon aller Wissenschaften und Künste, welche bisshero durch menschlichen Verstand und Witz erfunden und verbessert worden, 34. Том, стр. 67

3. Geschichte der Stadt Zerbst von R. Specht, стр. 20)

Али ако помислимо да се не подударају без изузетка најстарији словенски рукописи почевши од 11. вијека па до 16. вијека у употреби облика Словен, Словенин, слованъ, слованинъ, у плуралу Словени, Словјене, словене, словьъне као адјектив словенск, словјенск, словеньскъ, словьъньскъ, већ да управо потомци Славена које cу описали Прокопије и Јорданес, данашњи Словенци у Панонији и Илирији, Словаци у Горњој Мађарској и Бугари у Мезији користе у обичном говорном језику облик, Словенци, Словаци, Словен: онда нећемо чекати да признамо облике Склавин, Склави за грчко-римске на основу убедљивих аналогија које су прокријумчарене из грчких и словенских књига тек 1648-1667 од стране грчких језичких коректора без знања словенског језика и то оних који су присвојену ријеч од Словена ісъ = ісоусъ искориговали у грчку од три слога іисъ = іисоуръ и на тај начин дали повод за настајање расколника [Dobrowsky Inst.I sl. p. 152.W.Jahrb. 1822. Bd.XVII. Časop.česk.mus. 1827.B.I.s.80.ff.]. 

Стварно би било чудновато, да су Грци и Латини, који су иначе сва властита имена Словена без изузетка на најжалоснији начин нагрђивали, одржали једино име народа у својој првобитној чистоти, а да су насупрот њима Словени, који су уобичавали да чувају значајне називе мало важних предмета, упропастили оно управо најважније и највредније, своје сопствено име.

Овим није оспорена радикална истовјетност ријечи Словен и Слав у личним именима и изведеним именима насеља из личних имена Светослав и Славков итд, јер сваком је очигледно, да како с л о в о тако и с л а в а почивају на истом коријену слоую, што одговара грчком и латинском Κλύω.

Колико год да нас мало зачуђује, што срећемо Хорвате у 10. вијеку у четири удаљене области, у Чешкој, Галицији, Кашубији и Илирикуму, исто толико мало сме да нас чуди, када слушамо Нестора да 862. године говори о правим Словенима у Новгороду. Прастаништа овог моћног племена у Сарматији могу се тешко одредити без обимних истраживања и посебно без критички потврђеног става у односу на Птоломеја, због околности да је он још у 3. и 4. вијеку смјестио њихове колоније у Мезију, а да су се одмах након епохе Хуна појавили на Дунаву као освајачи, као и због још неколико других разлога, па бих желео да закључим да у наведеним вековима њих не треба тражити далеко горе. Ратови Словена са Грцима и Францима донијели су са собом да је име, као и раније име Сармата, постало код грчких повијесничара стереотипно и као начин за заједничку ознаку свих племена српског (сарматског) поријекла па чак и оних који то име никада нису носили у животу. Са овим именом се догодило исто то што и са именима Германа, Алемана и Њемеца.