Није било давно када је на Цетињу односно прије скоро два вијека у вријеме владавине династије Петровића, приликом ослобођења тадашњег турског утврђења Жабљака Црнојевића, на једном од топова који су јунаци из Ријечке нахије назвали ,,Зеленко”, урезани су сљедећи стихови митрополита Петра II Петровића Његоша:

,,Црногорци кад оно витешки,

Жабљак тврди турски похараше,

онда мене старца заробише,

на Цетиње српско довукоше”. 

(Извор: Лист ,,Нова Зета", 2. година, 10. март 1835. године, стр. 444)

Сада Хрвати цитирају Андреја Дандола, дужда млетачког који је био љетописац Млетачке Републике. Оно што је смијешно код њих јесте што извлаче његов цитат из контекста да су српски владари основали Црвену Хрватску. А и понеке ријечи на хрватској википедији су искривљене или реформисане. Сада ћемо вам показати прави цитат млетачког љетописца и прави цитат гласи овако: 

Цитат на латинском:

,,Svethopolis rex Dalmacie, qui ab Ostroylo germano Totile regis Gothorum originem duxerat, cum toto suo populo catholicam fidem suscepit, et ab Honorio cardinali legato apostolice sedis, asistentibus orthodoxis episcopis et apocrisariis Michaelis imperatoris constantilopotani, a quo regnum suum recognoscebat, in plano Dalme coronatus est, et regnum suum Dalmacie in IIII partes divisit...".

Цитат на српском: 

,,Сенудијал, краљ Далмације, који је потицао од Остроила, Герман Тотиле, краљ Гота, прихватио је католичку вјеру са свим својим народом, и крунисан је у равници Далме од кардинала Хонорија, легата апостолске столице, потпомогнут од православних епископа и апокририја цара Михаила цариградског, од кога је признао своје царство, и подијелио своје царство у Далмацији на четири дијела...". 

(Извор: Rerum italicarum scriptores: pt. 1. Chronica per extensum descripta. Andrea Dandolo, стр. 156)

Читава страница његове књиге гласи:

,,Након тога је окренуо рат против Мисијанаца и Трибала. Открио сам да су племена најстарија и највећа нација цијелог свијета, искрцали су се у ову регију, или (јер су аутори различити) одвојени од Илира, или, како неки кажу, од оне регије која је иза Истра на крајњим границама Европе, и од Хрватске и Пруса који се спајају са сјеверним морем; такође из Сарматије, коју сада зову Русијом, због хладноће њихове земље непокорене...".

Још у једној страници је назвао српског владара ,,Трибалом":

,,Заиста, Александар, вођа племена Срба Трибала, постављен за надрађеног за краљевство, владао је царством све док није умро, преживјевши свог сина Сусмана, који је наслиједио краљевство свог оца...".

Он није рекао да Црвена Хрватска постоји као што говоре данашњи хрватски псеудо-повијесничари, већ да су илирска племена Мисијанци и Трибали најстарије племе и да су населили Хрватску. То нам даје доказ да су Срби (односно Трибали јер су их Византијци тако стално звали, мада и сви средњовјековни аутори) први населили Хрватску. Још је назвао српске владаре Трибалима. 

(Извор: Corpus scriptorum historiae byzantinae: Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum libri X ex recognitione I. Bekkeri. 1843. 1 v, стр. 34 и 36)

За доказе да је тај извор невјеродостојан јесте да нема апсолутно никакве вриједности. Србин католик Луко Зоре (јер су се Хрвати тада осјећали национално као Срби) је говорио о томе: ,,За овај љетопис Рачки каже... нема баш никакве вриедности нити у материјалном нити у формалном обзиру...". Значи сам Фрањо Рачки је о том дјелу рекао да је невјеродостојан.

(Извор: Дубровчани су Срби, стр. 15)

Иван Кукуљевић отприлике исто тако мисли. Он је о томе писао у свом дјелу и рекао је да је Дукљанин невјеродостојан извор због владара и да нијесу ти хрватски краљеви постојали:

,,Познато је прије свега, да међу хрватскими владаоци небијаше ниједнога Светопелка, или Светопила, како га њеки каснији талијански писци назваше. Ако је дукљански љетописац 12. виека љуто погриешио у том, што је краља хрватскога, који је прије два и пол стољећа живио, прекрстио Светоплком, може му се опростити...".

(Извор: Првовјенчани владаоци Бугара, Хрвата и Срба и њихове Круне, стр. 82)

Такође се слаже са нама хрватска архива. Шиме Љубић, најинтелектуалнији хрватски повијесничар у то вријеме је писао о дјелу попа Дукљанина и он је сам рекао да је невјеродостојан. Овако је рекао о том дјелу:

,,Фејер у својој разправи: Chroatiae ac Sclavoniae cum regno Hungariae nexus ac relationes усвојио си је мал не дословце Коллерове назоре о нашем предмету, додајућ много неумиестна и неслана, све невриедно, да се осбиљно решета. Главна јим подпора Белин нотан, арцидиакон де Гурецхе и Крчелић, виерни другови Диоклеаша, све вриедно да се на ломачи спали...".

(Извор: Рад југославенске академије знаности и умјетности, 1878. година, стр. 148)

Овдје треба истаћи да са гледишта, доста необично звучи навод приписан Калетићу о некаквом харвацком писму, јер се то не уклапа у стил католичких аутора тога времена. Нагласимо и важну чињеницу, да Марко Мапулић, такође тврди да је превео текст на основу Папалићевог преписа, о чему говори у песми Папалићу 1510. године (које Лучић наводу у уводном делу Марулићеве хронике):

Оригинал на латински: 

,,Commentariolium a te in Craina nuper repertum inter vetustissmas gentis illius scriptaras, dalmatico idiomate compositum, tuo rogatu latinum feci, Croatiae Dalmatiaeque regum gesta continentem; res certe digno relatu et quam non solum nostrae vernacuale linguae gnari, sed etiam Latini intelligant".

Превод на српски:

,,Од коментара које сте недавно открили у Крајини међу старосjедиоцима тога народа, састављених на далматинском идиому, ја сам на вашу молбу направио латински, који садрже дјела краљева Хрватске и Далмације; ствар која је свакако вриједна извјештаја, и коју не само наши народни језици треба да познају, већ и Латини треба да разумију".

(Извор: Књижевник, часопис за језик и повиест хрватску и србску и природне знаности: Година прва, стр. 223)

То нарочито потврђују средњовјековне титуле барских надбискупа (,,Примас Србије", лат. ,,Primas Serviae"), као и у том контексту помињање ,,Српске цркве" у Дукљи и ,,Срба Дукљана" (лат. ,,Serblos Diocleates" ... ,,Diocleates Serbiensi" ... ,,Serblianae Ecclesianae") у дјелима најугледнијих католичких црквених повијесничара Балкана (Фарлати, Ричепути, Колети и слично).

(Извор: Illyricum Sacrum: Ecclesia Scopiensis, Sardicensis, Marcianopolitana, Achridensis Et Ternobensis cum earum suffraganeis, 8. Том, стр. 43)

Дакле, заиста је било раних, појавили су се на западном италском полуострву као соларне представе у женском накиту из касног бронзаног доба ц. 800. прије нове ере, и свакако је наставио да буде умјетнички стил током гвозденог доба периода миграција или периода Меровинга – али период Меровинга, хајде да се фокусирамо на то – (5. – 8. вијек н.е.), идући даље на сјевер у Централну Европу и заправо је у Хришћанском контексту да се проналазе сложенији дискови који се (визуелно) приближавају националсоцијалистичком црном сунцу, а ове раније иконографске представе у накиту су реинтерпретирали и модификовали националсоцијалисти, рађајући црно сунце које видимо овдје.

Кучи Арабанаси су углавном Католици, али се и данас зна коју славу славе. Славили су је до Другог свјетског рата, а да ли је данас славе, не можемо потврдити. Тако малу госпојину славе породице Ђока и некад Ђокић, Ника и некад Николић, ту су и Ђељоша и некад Ђељошевићи, Ђуроша и некад Ђурашовићи и многи други.

Италијанска влада је управљала концентрационим логорима за десетине тисућа хрватских грађана, као што су концентрациони логор Раб и један на острву Молат, гдје су погинуле тисуће, укључујући стотине деце.

Поново, у пјесми је краљ Никола назван витез-Србином, а Аџић пише о такозваној ,,српској" окупацији Црне Горе. Циљ Новака Аџића јесте да тадашње Црногорце (краља Николу, Челебића, Мијушковића) прикаже као несрбе, које су напали Срби, а повијесна је истина да су тадашњи Црногорци били национално, Срби, и да су имали српска национална осјећања. Сукоб је постојао само између двије династије, српске и југословенске, око будућности заједничке државе. Челебић у пјесми не помиње Србе и Црногорце него Црногорце и Србијанце, што су територијалне, а не националне одреднице, а једни и други су тада били етнички Срби.

Сами црногорски студенти када су чули да генерала Вешовића нијесу прогласили кривим, они су такође то славили у Београду са повисцима ,,Живио суд!" и ,,Живио ђенерал Вешовић". То је чак записано у званичним новинама црногорске владе у егзилу, у Гласу Црногорца.

Тако да они никада нијесу били чланови такозване ,,ЦПЦ" и зеленаши нијесу припадали тој цркви, или ако ћемо говорити истину, нијесу ни знали за њу.

Мислим да коментар на прецизног Имамовића није потребан. Али потребно је позвати босанске псеудо-повијесничаре да даље не збуњују ионако збуњени народ. Лијепо је и похвално што вас занима повијест али њу нећете научити на порталима кликс.ба, сафф, мирухбосне, бошњаци.нет, итд. него дубоким истраживањем и читањем разноврсних аутора.

То је само чисти доказ да су комунисти учествовали у божићној побуни, и велика је грешка што су их макли из тога.

ИСТИНА ЋЕ СЕ ПРОШИРИТИ О ТОМЕ. ЖИВЈЕЛА ИСТИНА И ЖИВИО ЗЕЛЕНАШКИ ДРЖАВОТВОРНИ ПОКРЕТ!

Арбанаси Косова и Метохије, као год они из северне Арбаније, имају са Црногорцима много истовјетних карактерних особина, које потичу из сродничких веза и живота под једнаким условима, измијешани или у непосредном суседству. Између свих балканских народа па и у Европи, племенску организацију су сачували једино Црногорци и Арбанаси, први од својих словенских предака, а други од Илира од којих већином воде поријекло. Црна Гора се дијели на стару Црну Гору и Брда. Стара Црна Гора састоји се из четири нахије, које имају своја племена: Катунска 9, Ријечка 5, Љешанска 3 и Црмничка 7. А Брда се састоје из ових седам племена: Бјелопавлићи, Пипери, Ровца, Морача, Братоножићи, Кучи и Васојевићи. У сјеверној Арбанији живе ова племена или фисови: Клименти, (арб. Kelmendi), Груда, Хоти, Кастрати, Бога, Шкрељи, Тачи, (Thaci), Коплик, Пулати, Шаље, Шоши, Душмани, Гемали, Шлаку, Пука, Миридити (Mirлdita) и др.

Арбанаси на Косову и Метохији дијеле се на ових десет племена:

1. Никај — на лијевој страни ријеке Љуми — Мертурит и граничи се са племенима Шаља и Шоши.

2. Мертури — на десној страни поменуте ријеке до ушћа Валбоне у Дрин.

3. Краснићи — на обали ријеке Валбоне све до њеног ушћа у Дрин.

4. Тропоја — ово племе станује у планини при самом врелу р. Валбоне.

5. Гаши — између ријека Валбоне и Бистрице.

6. Битући — између р. Бистрице и планине Морине.

7. Хаси — око планине Паштрик, између Призрена и Ђаковице.

8. Берише — око потока Траваит и Ереника, више Ђаковице.

9. Љума — насељава обронке планине Шаре и Гјалице.

10. Ругово — у горњем дијелу ријеке Бистрице.

Црногорска племена и арбанашки фисови су по традицији у многоме сродни, као што показују ови примери:

Били су пет брата: Озро, Пипо, Васо, Хото и Красо, који су однекуд дошли преко Херцеговине у Црну Гору да траже насеље. Озро, који је био хром, остао је у Катунској нахији и од њега су Вукотићи и други Озринићи. Пипо се настанио у Пипере и од њега су Пипери. Васо се населио у Лијевој Ријеци и од њега су Васојевићи. А остала два брата Хото и Красо су прешли у Арбанију и од њих су два арбанаска племена католичке вјере Хоти и Краснићи, која се са поменутим црногорским племенима рођакају и све досад одржавају пријатељске везе. Тако, на пример, поглавица Краснића Бињак Алија обраћао се васојевићком војводи Миљану Вукову писмом (које и сад постоји) као рођаку овим рујечима: ,,Господине и брате наш војвода Миљане". Краснићи, Хоти и Васојевићи су осим по менталитету слични и по стасу и образу, јер како народ каже, "Крв није вода". 

— Три арбанашка католичка племена: Кастрати, Шаљани и Бериша (код Ђаковице) сматрају се сродници са Кучима. Праотац Кастрата звао се Крсто, а Шаљана Шако. А сами Кучи су до 17. вijека били половина православне а половина католичке вjере, док су сада скоро сви православни. Тако исто су Љумљани до 18. века говорили српски, а данас су сви муслимани и говоре арбанашки.

Браћа Бијели Павле и Гашо, потомци су војводе Леке Дукађина, па је Гашо остао на старевину и од њега је муслиманско племе Гаши источно од Краснића, а Бијели Павле се преселио у Црну Гору и од њега су Бјелопавлићи, велико племе православне вjере поред ријеке Зете. 

— Тако исто се своје Цеклињани и Клименти. И већи дио Морачана води поријекло од арбанашког племена Хоти. Наиме Богић Морачанин је био војвода Хотски, па пошто се завадио с Грудима и њиховим војводом око планине Хотског Хума, преселио се у Морачу и за успомену на стару постојбину, назвао је једну дотичну планину ,,Хотска Гора", која се и сад тако назива. Аналогно томе, више миридитског села Флет, уздиже се брдо Кунора Дардес (Dardhis) и под њим је врело које се зове Крони шкјаут, што значи: Словенско врело.

Утицај српске крви код арбанашких племена показују и имена као што су: Матагужи код данашњег Титограда, Маине уз Приморје, Малоншићи у долини ријеке Зете, Матаруге (изумрли), Сотонићи у Црмници и Паштровићи поред мора. Ово је појмљиво, када су Арбанаси имали своје насеобине чак код Задра (Село Арбанаси) и у Војводини (села Хртковци и Никинци). Та сродност и међусобне везе одражавају се у језику, тј. у многобројним истим речима у оба језика, арбанашком и српском, махом турцизми, као што су ове: (х)алат, аманет, атар, баба, трнокоп, бунар, вишња, влача, галама, дилбер, мусафир, (х)исе, ћар, дрвар, дуд, дукат, ђерђеф, (х)есап, жљеб, запара, зид, јарина, корито, кош, краставац, кромпир, мачор, воденичар, цигарлук, обор, олук, ос, пасуљ, пелин, ориз, побратим, праг, перда, пенџер, пушка, ропкиња, руб, салата, самарџије, самокрес, сапун, сарач, сарма, сач, слобода, сој, софра, сокак, сом, сочиво, срма, сунђер, сив, талир, темељ, тоцило, туткало, ћаба, ћемер, ћилибар, ћеремида, ћерпич, ћосо, ћуп, фењер, фес, фитиљ, фишек, халал, (х)апс, чадор, чекић, чај, чађ, чекрк, челик, ћемер, чеп, чобан, џефердар, џелат, џилит, шаров, шегрт, шећер, шапка итд. А нарочито је код Арбанаса и Црногораца сличан фолклор или народно стваралаштво, као што су: пјесме, игре, приче, бајке, загонетке, пословице и разни народни обичаји: побратимство, кумство, крсна слава, певање уз гусле, мобе, покајнице, сујеверје итд., од чега се услед недостатка простора овде може подати само мали дио.

II Народне пјесме

Народне епске и лирске пјесме имају оба народа, већином са истим мотивима. Ово важи нарочито за епске народне пјесме које и Црногорци и Арбанаси пјевају уз гусле. Да наведемо само неколико, као што су: Зидање Скадра на Бојани, Ђерђелез Алија, Омер и Мерима, Болани Дојчин, Бој на Косову, затим песме о Мују и Халилу, Зуку Бајрактару, о Марку Краљевићу, о Марку Миљанову итд. Код Арбанаса и Црногораца особито је развијено осјећање части и поноса и највише се слави јунаштво, што се види из сљедећих народних пјесама:

(1) Марко Краљевић и Муса Кесеџија

Кад су се ова два див-јунака срели у Качанику:

"Рече Марко Муси Кесеџији:

"Дели Муса, уклон ми се с пута,

Ил' с' уклони ил' ми се поклони".

Ал' говори Муса Кесеџија:

"Прођи, Марко, не замећи кавге,

А ја ти се уклонити нећу

Ако т' и јест родила Краљица

На чардаку на меку душеку,

У чисту ше свилу завијала,

А злаћеном жицом повијала,

Одхранила медом и шећером;

А мене је љута Арнаутка

Код оваца на плочи студеној,

У црну ме струку завијала

А купином лозом повијала,

Одхранила скробом овсенијем;

И још ме је често заклињала,

Да се ником не уклоним с пута".

(Извор: Српске народне пјесме - Том 2 - стр. 407)

Још говоре да су комунисти и зеленаши имали исте идеале због идеје федерализма, и опет, то је нетачно. Можете примјетити да псеудо-повијесничари попут Новака Аџића и Радоја Пајовића стално говоре о идеји федерализма и конфедерације, али је опет нетачно. Та идеја о конфедерацији Југославије није произашла код зеленаша, већ код бјелаша који су касније прешли у КПЈ или код комуниста који су већ били у бјелашким позицијама. Највише су се истакле вође КПЈ у Црној Гори који су били у бјелашким позицијама о федерализму Југославије и овако гласи:

,,Вођа комуниста из бјелашке позиције и вођа КПЈ у Црној Гори залагао се за Слободну Федеративну Републику Југославију, слободну државу...".

(Извор: Токови револуције у Црној Гори - збирка радова, 1. Том, стр. 58)

Још се лажни зеленаши (комунистички оријенитсани) и милогорски псеудо-повијесничари толико примају за књигу ,,Орао на јанику" у вези Божићне побуне. Они највише користе извор за Вукашина Марковића да би ширили лажи да је сарађивао са зеленашима (разоткрили смо ту лаж у првом дијелу овог чланка). Оно што заборављају да покажу јесте да су се комунисти укључујући и комунисти Вукашина Марковића борили за бјелаше и за присаједињење Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. То сама књига говори и страница опширније описује сарадњу комуниста и бјелаша:

,,Исто, омладинци су такође били врло упорни у своме ставу против зеленаша, спремни и да се даље, као комунисти, боре за досљедњу политику присталица безусловног уједињења. За њих су зеленаши остаци реакционарних скутоноша краља Николе...". Значи иста књига коју они цитирају за Вукашина Марковића говори да су се комунисти борили за присаједињење и да су они били чланови бјелашке омладине. Баш је смијешно што игноришу цитат те сопствене књиге и што неће да је покажу.

(Извор: Орао на Јанику - романсирана биографија једног револуционара, стр. 50)

На једној конференцији свих црногорских комуниста из КПЈ, указано је да су већина комуниста из Горње Црмнице (а то је сједиште КПЈ) у то вријеме били наклоњени бјелашким идеалима што нам потврђује цитат странице овог извора: ,,На Конференцији је указано да су неки комунисти у Горњој Црмници наклоњени бјелашком покрету. Послије дуже дискусије закључено је да конференција прекине рад. Прихваћен је задатак за сређивање и реорганизацију партијских ћелија, што је успјешно завршило за непуна два мјесеца. Формиран је привремени Мјесни комитет Бар у који су ушли: Љубо Клисић, секретар, и чланови Владо Роловић, Душан Маровић и Марко Вулетић. Комитет је у овом саставу остао до љета 1940. године". 

(Извор: Вирпазар, Бар, Улцињ, 1974. година, стр. 96)

Нажалост, српски народ у Црној Гори који није знао шта се стварно дешава када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, они су гласали за бјелаше и за комунисте на парламентарним изборима 1920. године, јер су им обећавали ,,да ће узети сва богатства и раздијелити их народу", али се као што се може претпоставити, није десило. Њихови кандидати освојили су у Црној Гори (у границама прије балканских ратова) једну четвртину гласова и највише посланичких мандата. Затим слиједи да су комунисти заједно с бјелашима све радили против зеленаша да их прогоне и да их униште:

,,Али, у погледу на национално питање, комунисти и њихов вођа Јован Томашевић били су блиски бјелашкој Организованој омладини, која је гонила одметнике и све који су се противили уједињењу Црне Горе са Србијом; у њима су видјели једну мрачну групу бивших министара, сенатора и ђенерала, који се боре за своје интересе...".

(Извор: Краљ Александар Карађорђевић - српско-хрватски спор, стр. 167)

Још црногорски доктори и професионални повијесничари попут Димитрија Вујовића су признали улогу комуниста против зеленаша у Божићној побуни. Он је показао документе о томе да комунисти још нијесу имали своје организације, па су се индивидуално опредјељивали, већином - на страни бјелаша. Они нијесу имали свог посебног програма и става у питању уједињења, иако још тада постоји извјесно неслагање са политиком бјелашких вођа. Још документ који је показао гласи: ,,Ови бјелашки елементи још су се дуго осјећали у политици Комунистичке партије у Црној Гори...". 

(Извор: L'unification du Monténégro avec la Serbie [Franz. Res.:] или на српском ,,Уједињење Црне Горе и Србије", стр. 374)

Истина ће се проширити и сви ће знати да су бјелаши криви за подјеле у Црној Гори 1918. године и да су сарађивали са комунистима, никад зеленаши. ЖИВЈЕЛО СРПСТВО И ЖИВИО ЗЕЛЕНАШКИ ДРЖАВОТВОРНИ ПОКРЕТ!

Комунизам 1918. појавио се  на рушевинама Краљевине Црне Горе као нијанса убилачке југословенске окупације, но, истина врло брзо, постаје њезина борбена савезница, све више и више. Али, тај „рви комунизам у Црној Гори није био стран ни Ковачевићевом ментору, земљаку с Грахова Марку Даковићу, агенту Југославије — у Књажевини Црној Гори правоснажно осуђеном велеиздајнику, доцније амнестираном од краља Николе, који ће скончати априла 1941. као министар Карађорђевића кад му је, при бјежанији из земље, у авионском удесу ковчег с златом смрскао лобању. 

Ковачевић се присјећао догађаја, по прилици 1919. године: „Отац Ника Павића [Нико је комуниста, 1945. црногорски министар просвјете, прим] дошао је да види за сина ђевојку у Грахову. На свадби је био и Марко Даковић. Посиједали сватови за трпезу и почели пјесму. Пјевало се о Лењину, комунизму и сл. Љубо Поповић, који је био радикал [филијала Народне радикалне странке Николе Пашића, прим], пита Марка за трпезом: — Што је ово, Марко? — Ето то, Љубо. — Јел' ово комунизам овђе? — Видиш што је. Љубо радикал, узврпољио се. Марко није био загрижљив, а Љубо се бунио. Ту се отворено пјевало и говорило за комунизам, за Интернационалу”. (1)

Кад је почетком 1920. путовао у Београд, да себи тражи учитељску службу — и добиће је, у школи на Грахову — тамо је у књижари покуповао марксистичку литературу. Карађорђевић није још забрањивао комунизам. С том литетаруром, казивао је Ковачевић, мјесеце је „прошао сједећи у једној соби изван школе, стално капајући над књигама”. (2)

Некако у то вријеме, 20-25. јуна 1920, Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), одржава свој други конгрес, усваја први програм и мијења називу у — КПЈ. Ковачевић сјећа се да је званично члан КПЈ постао 14. октобра 1920. ЈОВАН ТОМАШЕВИЋ вођа је комунистичкога огранка у Црној Гори; као и Марко Даковић у судском процесу поводом Бомбашке завјере јуна 1908. осуђени је велеиздајник, потом амнестиран од краља Никола. Правне науке, као стипендиста Србије, дипломирао у Француској. (3) Након Божићне побуне, током 1919, према архивским изборима, барем у једном наврату у Црмници организовао је „омладинце” и садјејствовао окупационим трупама Југославије против бораца за велику српску државу, зеленаша... (4)

У општини на Грахову, уочи парламентарних (уставотворних) избора за прву скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одржани су 28. новембра 1920, Ковачевић и још један учитељ, његов стари школски друг, такође посланик Подгоричке скупштине, перјанице су комуниста — то је Миљко Булајић, из Вилуса, отац чувеног редитеља Вељка (5). Огранак КПЈ је предао листу у изборној јединици „Црна Гора”. Носилац листе — Томашевић, а Ковачевића су, тврдио је без његова знања, ставили петог по редосљеду на тој листи. Како политичком крилу зеленаша, доцније формираној Црногорској федералистичкој странци (ЦФС) окупациони режим није дозволило да истакне листу, те због посљедично велике апстиненције или бојкота избора 1920, десио се шок: за КПЈ, која се декларише против Карађорђевића и за совјетско републиканско уређење, те за антимонархистичку Републиканску странку, гласа — и то јавно, изјашњењем пред бирачким одборима — већина Црногораца. 

Од могућих 10 посланика из изборне јединице „Црна Гора”, КПЈ је освојила 4 посланичких мјеста са подршком од око 40 одсто оних који су гласали. И Ковачевић је добио убједљиво највише гласова на Грахову, но у коначном, као пети на партијској листи, није прошао за посланика. Према Ковачевићу, „режим није покретао то питање”. „Зашто? Зато што је на изборима и након избора ту био присутан представник Форин офиса из Лондона, он је контролисао изборе у Црној Гори, да ли су слободни или нијесу, јер је у енглескоме парламенту постојала јака струја за самосталну Црну Гору. Они су бранили краља Николу”, казивао је Ковачевић. (6)

„И тај представник је ишао од странке до странке и питао: — Да ли је ваша странка за уједињење или није? Он је био код Јована Томашевића. Казали су: МИ СМО ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ”. (7) „Сада, да ли да се пониште избори, да ли да се поништи комунистичка листа због овог мог случаја у Грахову? Формално постојали су разлози, али требало је бркати читаву ствар”, објашњавао је Ковачевић. „Прешли су преко тога, нијесу узели у обзир ону моју безазлену депешу коју сам ја послао. Јован је пошао у суд и казао да није истина оно што сам им ја поручио. Суд није проводио никакав поступак у погледу тога да ли је листа легална или није. И тако је остало”. Али, „меденом мјесецу” из 1918. и 1919. између комуниста Црне Горе и власти Карађорђевића дошао је крај. Безмало одмах по изборима, режим 29. децембра 1920. доноси специјални акт, Обзнану, а 2. августа 1921. и Закон о заштити државе: забрањује се КПЈ и апсолутно свака комунистичка активност и пропаганда и успоставља се против комуниста специјални суд. 

Према Ковачевићу, када се Томашевић, средином 1920, латио посла организације КПЈ у Црној Гори, вјеровао је да се „уједињење” може остварити на праведнији начин него под Карађорђевићима: трујумфом идеје марксизма. Томашевић је на Цетињу држао адвокатуру. Ковачевић памти да га је, у прољеће 1922, он позвао код њега, да му помогне у послу. Није имао ни канцеларије. Био је на стану и хранињега, а он је био болестан. Није имао много посла. Свега по један сат је радио, казивао је Ковачевић. Код Томашевића је био пар мјесеци. Одлучио је да се врати на Грахово „с тим да по јесени опет дођем”. „Угурао ми је у џеп приликом уласка у аутобус четири хиљаде динара. — Јоване, нећу! Он се издере, болестан, да ћутим. Допратио ме до аутобуса”. 

Ковачевић оцјењује да су комунисти имали темељни циљ, а тај циљ се састојао по питању уједињења Црне Горе и Србије. Нијесу они у почетку признавали никакву индивидуалност Црној Гори. Бјелашка политика — никаве сарадње са зеленашима. Али, када је забрањена КПЈ покушала да дјелује као новооснована Независна радничка партија, Ковачевић се сјећа да је 1923. почела сарадња са Дрљевићевим изродима(ЦФС), дошло је до приближавања његових аутошовиниста и револуционара, о томе је објављен плакат. Рекао је сљедеће: „Ја сам писао Јовану једно писмо, овако: — Драги Јоване, ја сам прочитао овај плакат о сарадњи, и мени се чини да се ми налазимо на истим позицијама са Секулом Дрљевићем; молим те, реци ми о томе, што мислиш”. (8) 

Јован Томашевић је 1924. умро, а Никола Ковачевић постао умјесто њега покрајински секретар — шеф огранка илегалне КПЈ за Црну Гору. До тада, Ковачевић је већ био притваран и трајно отпуштен из учитељске службе. Лише Томашевића, Миљка Булајића, разумије се, Ковачевић је знавао и друге, првотне црногорске комунисте, од којих су неки, попут њега, боравили и у СССР: - Петка Милетића, Павла Жижића, Радована Головића, Алексу Павићевића, Гојка Самарџића, Марка Машановића, Нишу Милановића, Бећа Лазовића, Божа Љумовића, Блажа Раичевића, Станка Драгојевића, Милуна Божовића, Јована Малишића, Брацана Брацановића, Марка Гргуровића, Адолфа Мука, Милана Радановића, Петра Ђукановића, Јована Радуновића, Луку Вујачића, Радована Вукановића, Антуна Франовића, Михаила Милоњића, Ђока Чејовића… 

Још је документовано да се Вукашин Марковић придружио у КПЈ. Он је такође сарађивао са бјелашем Јованом Томашевићем. Они су хтјели да поразе зеленаше и да Албанија добије независност од Италије и то уз помоћ бољшевичких терориста. Овакав читав документ о томе гласи: ,,Живјела Југословенска и Арбанашка република! Живио комунизам свега свијета!

Предсједник Цр. ком. партије Јован Томашевић, с.р..

Предстадник Руске комунистичке партије

Др Вукашин Марковић, с.р.". (9)

Такође су хтјели да лажу о зеленашима да је Лењин честитао њихов устанак, на то су се одмах устали бјелашки комунисти и рекли су да је нетачно, но су њима помагали. Овако цијели факсимил гласи: ,,Томашевића је суд звао на одговорност, и он је доказао да са тиме нема ничега заједничког. Отуда долази и онај телеграм Лењина који је поздрављао борбу Црногораца. Такав телеграм никада није постојао. То је неко у Црној Гори измислио да је Лењин честитао. А ко је аутор тога — не зна се". (10)

-----------------------------------------

ИЗВОРИ:

1. Казивања Николе Ковачевића старог (1981. година) - Припремио др Јован Р. Бојовић, стр. 149

2. Ибидем, стр. 153

3. Миле Кордић (2001. година), Ђенерал - један народ, а два краља: роман о сукобима и уједињењу Црне Горе и Србије, стр. 45

4. Батрић Јовановић (1984. година), Тринаестојуслки устанак, стр. 13

5. За Миљка да је бјелаш - Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине (1931. година), 1. Том, стр. 31

6. Казивања Николе Ковачевића старог (1981. година) - Припремио др Јован Р. Бојовић, стр. 156

7.  Ибидем, стр. 156

8.  Ибидем, стр. 168

9. Јован Р. Бојовић (1971. година), Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори: I. 1918-1929, стр. 250

10.  Казивања Николе Ковачевића старог (1981. година) - Припремио др Јован Р. Бојовић, стр. 66

Све у свему, у Бјелопавлићима укинуте су фарсе од резултата избора, ионако у Краљевству СХС неслободних, јер — тврде поп Ћетко Станишић и тројица учитеља из Павковића — Гојковић „разрјешава противзаконито предśедника општине, без доказаних кривица, него по свом ‘ћефу’, негирајући тиме општинску самоуправу”, „пресуђује општинске одборнике као исправне, јер не хоће да ш њиме учествују у гажењу земаљских закона”, „пресира појединца да ови клеветају на све исправне људе. У приватном разговору вријеђањем изазива Гојковић извјесне, па још и државне чиновнике, те их на ‘драго ми је’ апси, чак у пазарне дане, не штитећи ауторитет чиновника и газећи тиме постојеће законе и људска права”.

„Пођите ма којим путем из среске вароши [Даниловгрда] и вазда сријетате по неколико људи који су били на ислијеђење — и тешко би се когођ нашао у срезу да није ислијеђен од овог поглавара који, изгледа, хоће тиме да застраши и дадне, бајаги, загонетку ислијеђенима. Слиједи за нас главније — несумњиво тачна свједочења попа и тројице учитеља из Павковића о српској репресији над становништвом Бјелопавлића: Овај представник државне власти ДРЖИ ЉУДЕ У ЗАТВОРУ СКОРО ДВА МЈЕСЕЦА без икаквог претходног саслушања, па их послије пушти кући!". 

„Овај представник државних власти и чувар личне, имовне и јавне безбједности, УХАПСИО ЈЕ СТОТИНАМА НЕВИНИХ ЉУДИ, ЖЕНА И ЂЕЦЕ ИЗВРШЕНА ЈЕ ПЉАЧКА НАРОДУ у вину, ракији, накитима, новцу, стоци, храни, одијелу итд. итд”, наводе потписници. Остатак људи рашћерао је које куда по планинама, те на тај начин створио себи могућност да извршује ИНКВИЗИТОРСКЕ ЗЛОЧИНЕ над појединима, међу којима је било СТАРАЦА, БАБА и ЂЕЦЕ, који су ИСПРЕБИЈАНИ НА МРТВО ИМЕ”.

Слиједи списак такозваних ,,народних хероја" који су починили велика зла и злочине према српском народу без суда, закона, правде и на неописиво свиреп начин:

1. Пеко Дапчевић (1913-1999), орденом народног хероја одликован 22. октобра 1945. године.

2. Јово Капичић (1919-2013), орденом народног хероја одликован 10. јула 1950. године.

3. Сава Ковачевић (1905-1943), за народног хероја проглашен 6. јула 1943. године.

4. Драгица Правица (1919-1942), за народног хероја проглашена 8. јуна 1945. године.

5. Светозар Вукмановић Темпо (1912-2000), орденом народног хероја одликован 20. децембра 1951. године.

6. Милован Ђилас (1911-1995), орденом народног хероја одликован 27. новембра 1953. године.

,,Појединци" ако се уопште могу сматрати људским бићима су починили најгнусније и најсвирепије злочине над српским народом кроз епизоде њихових ,,лијевих скретања" највећи крвник и најозлоглашенији створ је Милован Ђилас лично одговоран за ,,Пасја Гробља", она су најстравичније извршен покољ над Србима у Црној Гори и носе одраз ритуалног покоља и сотанистичког касапљења украшено све сотонским симболизмима.

Шта су прије свега ,,Лијева скретања"? Лијева скретања је термин која је КПЈ користила да опише радикалне политике и стратегије, међу другима описане и као револуционарни терор односно Црвени терор, које су спроводили љевичарски елементи у партији и партизанским јединицама током Другог свјетског рата углавном у Црној Гори, Херцеговини и Србији, и у мањем обиму у Хрватској и Словенији. У тим областима је крајем 1941. и почетком 1942. дошло до масовних убистава, паљења села и конфискације имовинe мотивисаних партизанским страховима од пете колоне и класном борбом (1).  Као резултат бројних злочина комуниста, многи сељаци из источне Херцеговине и Црне Горе, који нијесу били колаборационисти или кулаци су масовно приступали четницима. 

Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако Пасје гробље код Колашина гдје је побијен већи број оних које су комунисти видјели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу на десној обали Таре, над тијелима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. (2) Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана. Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико мјесеци касније присуствовао ископавању жртава „пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:

,,Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам...". (3)

Осим овог злочина познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима (4). Најпознатије јаме гдjе су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића. Писмом од 14. фебруара 1942. Тито наређује штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда, да стрijеља „све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима“. Тито, даље, наређује да штаб одреда „рашчисти са лабавим и колебљивим елементима енергично и без милосрђа“, то јест, да се такви стријељају. У Титовом писму, из фебруара 1942. подређеним штабовима, наређено је да се одмах разоружају и стријељају сви они „у које се може посумњати да ће сутра бити наши непријатељи“. Тито је, такође, наредио да се конфискује (одузме) сва имовина „одбјеглих четника као и свих петоколонаша и непријатеља и разбијача народне борбе" (5). 

„Комунисти и њихове породице живе под великим страхом због тих активноти изнутра. У складу са спровођењем шеме ‘друштвене безбједности’ за партизанске породице, власти су вршиле сталан значајан трансфер ових породица из Црне Горе ради колонизације сремске и војвођанске области” извјештава ЦИГ. Терен, климатски и радни услови нових мјеста становања не одговарају многим породицама. Дакле, они се враћају самоиницијативно у своју земљу. Настала конфузија и разочарање повећали су постојећу љутњу”.

Према архивираној евиденцији Штаба Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), на чијем је челу генерал Јован Вукотић (предратни југословенски официр), 9. јуна и 13. јула 1945. у Црној Гори је 10 зеленашких „одметничких гупа”. Остале групе су четници, већим дијелом дезертери из Југословенске армије, бјегунци из „радних логора”, итд. Борбене операције против традиционалног поретка у Црној Гори су завршене закључно 31. децембра 1944. године. Најмаркантнија личност, која војно, политички и морално двије године и три мјесеца опонира југословенствујушћим комунистима на тлу Црне Горе је – Крсто Поповић, херој славних битака из балканских и Првог свјетског рата, вођа Божићне побуне и једини преживјели шеф анти-комунистичких снага у Црној Гори. Чак су комунисти говорили да су зеленаши изнутра ратовали против комуниста и да желе да одвоје Црну Гору од СФРЈ и то пише:

,,Банда која се крила на нашем терену, на челу са Крстом Поповићем, бројала је око 50 бандита. Издајник Крсто Поповић, искористио је јак утицај федералиста и желио је да оствари самосталну Црну Гору као што је и раније била". (3)

Тај реферат прочитан на оснивачкоме Конгресу КП Црне Горе осликава послијератну Катунску нахију, својеврсном – Вандејом, антијугословенским и контрареволуционарним леглом црногорских националиста: „Политичко стање, послије ослобођења, на терену Ријечке нахије било је повољно, док у Катунској нахији није било задовољавајуће, због тога што је присуство банде у том дијелу трајало скоро пуне двије године посље ослобођења. Њима је био омогућен опстанак, прво због здржавања утицаја сепаратистâ код једног дијела Катуњана и друго, због тога што се један мали дио чланова Партије са тога терена односио опортунистички према ликвидацији банде или јатаковао са њима”. (4)

Масивна дејства КНОЈ-а против зеленашких група су планирана за 5. септембар 1945. године. Захваљујући и густој мрежи јатака и лавиринту подземних скровишта, зеленаши нијесу уништени. Настављају крстарење подручјем непосредно уз Цетиње, које је тада главни град Црне Горе. Штаб КНОЈ-а 15. септембра 1945. евидентира активне зеленашке групе („сепаратисти”): Вука Андрића, Илије Гардашевића, Милоша Турчиновића… У то вријеме је устројена Црногорска дивизија КНОЈ-а, доцније преименована у 6. дивизију КНОЈ-а. Састављена је од добровољаца. Амерички обавјештајци располажу подацима о структури и распореду КНОЈ-а у Црној Гори...Централна обавјештајна група извјештава о активностима „људи из шуме”:

„Илегалне групе, названи ‘зеленаши’ (зелени), на чијем је челу црногорски бригадир, Крсто Поповић, иако не бројни, активни су и уживају значајну подршку народа. Практично свака заједница било које величине има локалну подземну организацију која симпатише ‘људе из шуме".

-----------------------------------------

ИЗВОРИ:

1. CIA - Документ: Internal Situtation in Yugoslavia, 1946. година, стр. 6

2. Лист ,,New York Times", 13. јул 1946. година, стр. 1

3. Савез комуниста Црне Горе (1988. година), Први (оснивачки) конгрес Комунистичке партије Црне Горе: документи, стр. 263

4. Ибидем, стр. 262

Вијест о нападу Њемачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, у Црној Гори учинила је шаролике утиске. Једни, вјерујући комунистима у фантастичну моћ Савјетског Савеза, говорили су како ће рат ускоро бити завршен поразом Сила осовине. (1) Други су се задовољавали тиме што ће се рат водити далеко од наше земље и бићемо поштеђени од ратних пустошења. Трећи, који су догађаје посматрали са више смисла и дубљег разумијевања ствари, тврдили су да улазак Совјетског Савеза у рат значи нашу пропаст. Да несрећу, оваквих је било најмање. Одмах послије ове вијести, у Црној Гори осјетило се живље кретање. Комунистички агенти крстарили су по селима под лажним изговорима. Примјећено је да је много њих напустило вароши и „склонило се“ код рођака у села. Противу Комитета, који је и даље дријемао на Цетињу, сада су иступили крајње отворено и оштро, при чему су дотле показивали више обазривости. (2)

Сада, када је Совјетски Савез тајно планирао да нападне Њемачки изнутра, па је Њемачка узвратила, црногорски комунисти су почели оштро да критикују и помисао о споразуму са окупатором у погледу домаће власти. Оно што је јуче било „умјерено и политички мудро“, одједном се претворило у „издајство“. Сада су се сјетили и српства и свега другога нашто су јуче бацали дрвље и камење, док је Русија хваљена до изнемоглости. Овим организованим лажовима немогуће се било одупријети, макар што се инстиктивно осјећало, колико је у свему томе сакривене лажи и лицемјерства. Најмање су могли да противријече државни чиновници и официри, и ако су у првом реду за то били позвани. Они су са губитком власти и најскромнијих средстава за живот, изгубили и оно раније поштовање и пажњу код народа.

Чак су и сами Италијани примјетили ово врење у народу и знали су да је то због уласка Русије у рат. Ради тога су појачали опрезу. (3) Прије свега треба нагласити, да се у Црној Гори до Петровдана, ништа није знало за пуковника Дражу Михаиловића и његове припремне акције у Србији. Да се о томе нешто знало бар мјесец дана раније, организација код нас би се извела лакше и брже него у Србији. Ми смо били у повољнијем положају, што смо просјечно мање имали људи у ропству и што је окупатор био мекши него у Србији због радње комуниста. Међутим комунисти су били боље обавијештени и знали су за Дражу, али су то држали у највећој тајности.

Још се у селима није знало о одлукама цетињске скупштине, а на освит сјутрашњег дана, 13 јула, изненада су запуцале пушке на мале италијанске посаде. Борба је почела на Вир Пазару у Црмници, да се сљедећа четири дана пренесе и на сва друга мјеста Црне Горе гђе су се налазили Италијани, сем Подгорице, Цетиња, Никшића, Бара и Улциња. Истог дана напад је извршен на Сутомору, Петровцу и Обзовици, а сутрадан 14 јула свуда у Црној Гори. Комунисти, којима је лаж најјаче оружје у свакој борби, касније су тврдили да је устанак у Црној Гори искључиво њихово дјело, они су тако тврдили и за 27. март и све што им годи и што сматрају да им је потребно. Али, кад би устанак заиста био њихово дјело, то не би био 13. јул, него 22. јун, јер су сви комунисти до једнога тога дана били уз Совјетски Савез, исто тако ватрено као што су били претходног, 21. јуна, за споразум који је био склопио Стаљин за подјелу Европе са Хитлером. (4)

И да су комунисти имали снаге у народу, они би устанак дигли истог дана кад је национал-социјалистичка Њемачка објавила рат црвеној Русији. Осјећала се, међутим, само комунистичка пропаганда и вршљање, а народ је посматрао или им није придавао никакву важност. И комунисти су, истина, били ту, али више да воде галаму него стварну борбу. Италијани су одмах могли да интервенишу у Приморју покретом из Бара и Будве, која мјеста нијесу била нападана. Потпомогнути ватром са бродова „Мљета“ и „Мељина“, који су раније припадали нашој ратној морнарици, они су тај отпор брзо савладали уз репресалије. Охрабрени овим брзим успјехом, Италијани су предузели покрет са једним алпинским батаљоном у правцу црмничке планине Созине, како би са висова загрозили побуњеној Црмници. Сазнавши за ово ближа црмничка села скочила су на оружје, предухитрили непријатеља и заузели згодне положаје за одбрану код Пресеке.

У кратком али жестоком судару окупаторски батаљон је разбијен и одбачен ка мору. На мјесту борбе остало је 60 погинулих Италијана, док је на побуњеничкој страни било 7 мртвих и 9 рањених. Послије прве ватре, сељаци су извршили јуриш, неки чак и голоруки. Томо Р. Вукчевић, старац од 60 година, улетио је међу Италијане са косијером у руци и погинуо. Већ у овој првој борби запажено је да је улога комуниста била сведена на нулу. Занемела је чак и њихова уобичајена дрека. Тактички, овом борбом руководили су активни официри: капетан Јакша Новаковић и поручници: Владимир Пламенац и Петар Ђуковић, док су се комунистички лидери: Данило Шоровић, Рашко Вукосавовић и Велиша Лековић позади нешто сашаптавали. (5) Један рођак зеленаша Николе Т. Зеца, по ујчевини, причао му је да су они већ тада планирали, на који би се начин отстранио утицај активних официра, а да се њихово стручно знање ипак искористи. (6)

У часу када је извршен онај напад на Вир Пазар (13. јула у зору) код Ђурђевог Ждријела, у близини Обзовице, стигла је група комуниста из села Грађана, које је од мјеста напада удаљено за три сата хода. Тамо му се прикључио „Подгорички одред“ на удаљење од 50 километара. То су они комунисти који су послије 22. јуна напустили вароши, а груписали се тамо гђе им је партијско вођство наредило. Ова тактика „помјерања“ долази отуда, што партијско вођство није у сваком случају имало повјерења у своје чланове, да ће борбу започети у близини својих села. Из тих разлога, понегђе, помјерали су и своје руководиоце. Владо Дапчевић, на примјер, командоваће западно од Цетиња. Његов брат Пеко, заједно са Бајом Секулићем, који је чак из Бјелопавлића, сједећи мирно на Ублу Љуботињском, баш онда када се капетан Јаков Кусовац, са одредом крвавио на Кошћелама. Одред код Ђурђевог Ждријела напао је четири италијанска камиона, који су се кретали друмом Цетиње – Будва. Убили су три шофера, ранили једног официра и три официри заробили. (7)

Напад на Спуж извршен је 14. јула у зору. Неколико младића из оближњих села: Грба, Кликоваче и Новог Села, напали су италијанску посаду у касарни на Адска Врата. Чувши борбу, сељаци су зграбили оружје и потрчали на мјесто борбе. Италијанска посада се бранила и није је лако било савладати. Претсједник опшиине спушке, Перо Шарановић, примјетио је да они исти младићи који су борбу започели покушавају да се извлаче, па им је подвикнуо: „Ви сте ово крили од нас, а сада хоћете и сами да се сакријете од нас. Нема бјежања, јуначине, но држи!“. (8) Друга једна група устаника сачекала је неколико италијанских камиона, који су се кретали од Подгорице ка Даниловграду, и код села Вељег Брда уништила их. Колону су пратила два тенка ко ји су такође уништени. 

На Биочу, у Кучима, истог дана нападнута је финансиска постаја, која је била смјештена у основној школи на крају села. Мора се признати да су се овђе Италијани храбро бранили и савладани су послије пуна 24 часа борбе. Међу њима је било и неколико наших финансијских органа, који су успјели да се извуку и прикључе устаницима. То је и допринијело да се отпор окупатора брже савлада, јер су ови органи боље познавали положај и унутрашњи распоред зграде. Њихов старјешина био је финансиски прегледник Лазар Шкулетић, на кога су се Италијани доцније највише вајкали и чинили све да се домогну, његове главе. Сви заробљени Италијани, из Спужа, Биоча и Вељег Брда одведени су у пиперско село Лопате. То село бјеше постало нека врста заробљеничког логора и депо ратног плијена.

Код Пелева Бријега, у Братоножићима, устаници су уништили два италијанска камиона и шофере заробише. Устаници су после краће борбе разоружали жандармериску фашистичку станицу на Богетићима, у Пјешивцима. Из Никшића им је послато појачање у јачини од 90 војника смjештених у три камиона са официрима. Сачекани су на Пандурици, код села Стубице, и скоро без изузетка уништени. При првим плотунима, италијански војници су искакали из камиона, бацали пушке а да не испале ни једног метка, тежећи да се спасавају бjекством. Двојица официра су искочили са својих сjедишта код шофера, попели се на камион и из постављених митраљеза на крову изнад шофера отворили жестоку ватру, убили два брата Вукићевића, док и сами ниjeсу пали. Први командант устаничког батаљона пјешивачког био је Радојица Никчевић, четнички војвода и херој из Првог свjетског рата. У првој половини 1942 погинуо је у борби са комунистима у селу Бршну. (9) 

Даниловград је освојен 20. јула, послије упорне борбе. Наpадали су га скоро сви Бјелопавлићи, сусjедна села племена Пјешивачког и Загарчани под командом пуковника Баја Станишића. Италијански гарнизон био је јачине: један батаљон пjешадије и двijе брдске батерије (8 топова). Одбрана је трајала дуго, јер је непријатељ за посљедњу неђељу дана, откада је устанак избио, имао времена да утврди погодне тачке за одбрану. На крају непријатељ се предао без много губитака. Заробљене топове наши су повукли ради пројектованог напада на Подгорицу, али се утврдило да су из затварача извађене биле ударне игле. Код уласка у град комунисти су одмах покушали да успоставе своју власт, а као знак да она једино њима припада, ставили су црвени флор око рукава, што им тада ипак није успјело. (10)

Сљедећа три дана борба је пренијета на Веље Брдо, сјеверозападно од Подгорице. Овај брдски ланац, у дужини од 10 километара, почиње код Везировог Моста пред самом Подгорицом, а завршава се код Стологлава у близини Спужа. Једна преседлина код села Вранића дијели овај ланац на два дијела: сјеверни дужи део под именом Веље Брдо и јужни краћи дио под именом Мало Брдо. Ово посљедње пружа боље услове за одбрану Подгорице него оно прво за напад на њу. Чим су Италијани осмотрили из ваздуха да су устаници запосјели Веље Брдо, они су брзо заузели Мало Брдо и запријечном артиљериском ватром зауставили покрет устаника ка преседлини код Вранића. Борба је трајала цио дан 22. јула, али устаници нијесу напредовали. Пред ноћ борба је малаксавала, а овоме је доста допринијела околност, што је положај устаника безводан, па је жеђ приморала борце да ноћу траже воду, која није била близу, и да се многи од њих више и не поврате. Сјутрадан, 23. јула, устаници који су још држали положај примјетили су да нема ниједног комунисте. У току ноћи они су се повукли са својим вођством, напуштајући чак и Спуж. Послије тога устаници су напустили положај. (11)

Ипак је било људи који су осуђивали тај устанак, под околностима које су нам познате. Нема црногорског племена коме би на праведном суду, Божјем и људском, преостало друго, него да побожно скине капу пред вјековним мучеништвом племена Куча за вјеру и слободу. Па ипак то племе није узело учешћа у првој фази Јулског устанка. На племенском збору на Ублима, 14 јула 1941, говорио је ђенерал Радосав Вуксановић. На захтјев неколико истакнутих комуниста тога племена, да се одмах почне са оружаном акцијом, „јер није право да братски Совјетски Савез лије крв за нашу слободу без нашег учешћа“, ђенерал Вуксановић је рекао: „Ја сам прво васпитање и прву кору хљеба добио у Русији. Не може она вама бити милија него мени, а ни прилике у њој нијесу вам познате боље него мени. За мене није патриотска дужност да погинем за онога, ко није хтео да брани мене, макар то била и мајка Русија. Али то не значи да ћемо ми остати до краја скрштених руку. Борићемо се ми и те како, али само онда када та наша борба буде користила нама и савезницима“. (12)

—-Доље!.,.. Нећемо да га слушамо!… Петоколонаш!… Овај говори са оног свијета, из царског гробља… Уааа! — дречали су комунисти из свега гласа и ђенерал је престао да говори.

Ондје гђе је он стао покушао је да продужи потпуковник Јован Вуксановић, ваљан официр и врсни Куч, који је међу племеницима више био познат него његов рођак, ђенерал. Чим се појавио комунисти су надали паклену дреку и засули га најпогрднијим речима. Он је погледао по оној маси и уочио неколико голобрадих младића, који су се заценули од урлања. Тада се обратио људима и рекао: „Подигните главе, Кучи, па видите ко су ова пашчад што на мене лају. Не вјерујем да су то ваша дјеца, но видите да се неко није увукао међу вама“. (13) Жали Боже, нико се није нашао да их ућутка, и Јован Вуксановић, ненавикнут на овакав дочек у своме племену, отишао је из Црне Горе, а ђенерал Радосав напрасно је умро после неколико дана, под врло сумњивим околностима.

Ипак, комунистима тада није успjело да поведу Куче на Подгорицу, а своје племе оставе да га спале и униште сусjедни Шиптари. Њихова омиљена парола: „што горе, то боље“, није међу Кучима нашла одјека баш зато што се грлата комунистичка мањина и сувише чула и виђела. У вези овог питања, још само један пример из Николиних личних доживљаја. Код села Јаблана, у Братоножићима, 16 јула увече, нађе групу сељака иза камених барикада, које бијаху подигли на путу. Ту се срео са поручником Иваном Јанковићем, кога је од раније познавао. Оба осетисмо жељу да мало „претресемо ситуацију“ и он ме повуче за рукав код чесме:

– Шта ово би, Иване, овако изненада и без договора?! — упитах га, колико да започнем разговор, ма да је то питање било излишно.

– Несрећа наша, ето ти и ништа друго! Ту смо да се тучемо са Италијанима чим наиђу, а то ће бити за дан, два. Гинућемо овде на сред пута, јер се нема куд, — рукавица је бачена. Ја сам ти овде неки старешина. Поставили су ме они, видећеш их ту су у хану. Нисам могао да одбијем. Ти знаш да су издајство, које су они сами учинили пре два месеца, приписали нама, официрима. Да сам одбио они би ме јавно, пред мојим сељацима, приказали као „дуплог издајника“, а они би им, несрећници, веровали. Зато сам и сам запео нека што пре иде све по злу путу куд је и кренуло". (14)

И ако му ништа није рекао што није знао, излагање овог разборитог младог човјека тешко га депримирало. Његове ријечи биле су тешке као олово. Узалуд се трудио да их у мислима помјери са свога мјеста, не бих ли иза њих сагледао неку свијетлу тачку. Но ово су била мишљења појединаца, мањих групица или појединих села, — највише племена. Та мишљења, ма како мудра и добронамјерна, губила су сваку вриједност сада, када је крв окупаторских војника била пала. Народ је био свјестан да мора доћи одмазда, и био је ријешен да што скупље наплати оно што неминовно има да изгуби. (15) Ми се никада нисмо упитали шта би било код нас да Њемци нијесу напали Совјетски Савез. Комунисти би мировали, а остала би неизмењива одлука Драже Михаиловића да настави борбу, започету 6 априла 1941.

--------------------------------------

ИЗВОРИ:

1. Проглас покрајинског комитета КПЈ јуна 1941. године

2. Гласник српског историјско-културног друштва "Његош", Томови 1-4 (1958), стр. 49

3. Архив ВИИ, рег. бр. 12/3-1, к. 740

4. Сергије М. Живановић (1962), Трећи српски устанак: 1941, Томови 1-2, стр. 31

5. Ибидем из другог извора, стр. 51

6. Ибидем, стр. 52

7. Ибидем

8. Ибидем

9. Историјски архив Комунистичке партије Југославије (1949), Том 1, 1. дио, стр. 73

10. Ибидем из другог извора, стр. 53

11. Ибидем, стр. 54

12. Ибидем, стр. 55

13. Ибидем

14. Ибидем, стр. 56

15. Архив ВИИ, рег. бр. 28/4-1, к. 551

Пише: Аријевски_Варварин

Секула Дрљевић је погријешно приказан у нашој историографији. Са прве стране имамо комунисте који су га оптужили да је фашиста и колаборант с окупатором, а са друге гибаничаре ,,српско-црногорске" четнике који турају своју пропаганду да су зеленаши анти-Срби и створитељи црногорске нације. У овом чланку, налазећи аутентичне повијесне изворе, показаћемо ко је створио црногорску нацију, бјелаши и зеленаши јер је Секула Дрљевић припао једној од тих фракција.

Као прво, оно што треба да се зна јесте да је био бјелашки агент, награђен под Карађорђевићима, развио црногорску нацију, и у Другом свјетском рату иако је присуствовао величанственом Петровданском сабору, био је избачен послије братоубилачког Тринаестојулског устанка. Циљеви зеленаша као и повијест Црне Горе 1918. године је и од овог милогорског анти-српског и некадашњег комунистичког и бјелашког режима су фалсификовани од дворских повијесничара који игноришу поједине архиве о њиховим циљевима. За сад ћу написати да Секула Дрљевић нема никакве везе са зеленашима јер је само мијењао стране зарад своје гузице. 

Секула Дрљевић је рођен 1884. године. Оно што милогорци неће да признају јесте то да је он био бјелаш као и ови упорни ,,српски“ повијесничари који стално истичу да су зеленаши анти-Срби и тако даље. Међутим, то је прије свега погријешно. Ако је то питање, зашто је исти Секула Дрљевић допринио да се изврши присаједињење, посебно у 1919. години? То је моје питање њима и на њихова лупетања да је он раније био зеленаш и тако даље. Такве ставове је исто имао Савић Марковић Штедимлија, но ћу мало о њему написати чим завршим са митоманијом око Дрљевића. Да је Секула заиста подржавао краљу Николу и зеленаше, зашто би исти Дрљевић оптуживао краља Николу за капитулацију у логор? Ту истину је изнио некадашњи црногорски повијесничар др Димитрије Вујовић и он је написао у вези тога: 

,,Неки од њих су у току рата били врло активнем присталице уједињења Црне Горе и Србије и детронизирања краља Николе, па и оружаним путем ако то буде потребно. У том погледу се нарочито истицао Секула Дрљевић. Он је у заробљеничком логору уско сарађивао са касније најистакнутијим вођа бјелаша Марком Даковићем и др Николом Шкеровићем, у усменој и писменој пропаганди против краља Николе и његових присталица у логору“. [1] 

Та расправа потенцирала је диобу на оне који су били за обнову црногорске државности и на оне који су агитовали за присаједињење Србији, као и за кажњавање ,,кривца" за капитулацију Црне Горе, у јануару 1916. Тада је написано писмо које је требало упутити официрима у другим логорима, а за његово редиговање одређени су: Секула Дрљевић, Марко Даковић и Никола Шкеровић. Затим је инсистирано да је капитулација црногорске војске резултат издаје краља Николе, па да се не смије преко тога пријећи, већ да се мора црногорском оружју вратити достојно мјесто. У том писму је, на крају, истакнута одлучност да се за кривцем мора трагати ,,па ма ко он био", те да буде ,,свестрано обиљежен и кажњен". [2] 

 У логору Karlstein поставило се питање како би они поступили ако краљ Никола доспије у Црну Гору из егзила. Секула Дрљевић је био у логору изабран у један ужи одбор, који је послије повратка у Црну Гору требало да ради на присаједињењу Црне Горе и Србије и да онемогући повратак на власт династији Петровић-Његош, а ако се краљ Никола буде вратио, оружаним путем би то спријечили. У овај одбор с Дрљевићем били су истакнуте бјелашке вође попут Марка Даковића (такође су били изабрани у одбор), Николе Шкеровића и Радована Вукчевића. Истина је сасвим другачија као што не приличи овим ,,повијесничарима“, Дрљевић је остао члан тог одбора за присаједињење што ови злотвори неће да признају. [3]

О томе неће ни да поприча публициста Новак Аџић, а стално га готиви, сви знамо зашто, зато што су обојица жестоки србофоби. Док се враћао из заробљеништва, накнадно је изабран за делегата на Подгоричкој скупштини, али је она била већ завршена. Дрљевић сам записује у одговору М. Даковићу: ,,Кад смо се из логора повратили уједињење је било свршена ствар". [4] Тако је, напримјер, Секула Дрљевић због тога одмах постављен за начелника Министарства правде. [5] Он се чак помиње као и један од истакнутих заговорника организовања Народне радикалне странке у Црној Гори. Он али ниједан од бјелаша није узео учешће у побуни против бјелашког режима што неће да призна званична црногорска историографија. [6] О томе је писао Глас Црногорца (иначе тад зеленашки лист, лист краља Николе), пишући критички чланак о Секули Дрљевићу (не помињајући му име): ,,Тако један адвокат, који је као агент Пашића за све вријеме овога рата примао преко Мих. Гавриловића, као интернирац у Карлстеину, мјесечно 800 круна, добио је мјесто начелника једног министарства у Београду...“. [7]

Зашто у неким трибинама нема помена о томе? Како Дрљевић има везе са зеленашима послије свега тога?! За друга свједочанства да је он био бјелаш јесу докази Батрића Јовановића. Он је документовао изјаве Секуле Дрљевића и он је писао у свом дјелу о томе: ,,Друго је питање: смије ли' савремени морачки вођа (Секуле Дрљевић је био родом из Мораче – Б. Ј . ) покупити морачко.... да је С. Дрљевић 1918, био бјелаш, ( тј. поборник уједињења Ц. Горе и Србије – Б. Ј . )...“. [8] Још један доказ о томе јесте његова изјава у Скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Имао је ријеч ради личног објашњења и он је у тој изјави одбио да учествује у Божићној побуни. Он је рекао: 

,,Господо посланици, ово је сад четврти пут, да је радикална странка преко својих представника у овом Парламенту и сад преко једног, који је далеко ауторитативнији покушала да црногорску федералистичку странку доведе у везу са оним крвавим догађајима од 1918. године...". [9] Још је био изабран као посланик у Подгоричку скупштину и подржао је бјелашку страну са Митром Мартиновићем. Мијајно Ашанин и Миле Кордић су у тој страници показали доказе у вези тога. У њиховом дјелу пише: ,,Накнадно су изабрани били др Секула Дрљевић, адвокат и Мило Дожић, државни савјетник. Посланици иазбрани у Велику народну скупштину представљали су све друштвене слојеве Црне Горе...“. [10] То је још један доказ да је он од почетка био против зеленаша и да је гласао за присаједињење Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Има и страних извора који говоре да је он био бјелаш, па је због интереса постао зеленаш. Овако пише у једном страном извору: ,,Дрљевић је био радикални централиста од 1918. до 1919. године, пребацајући се на позицију федералиста и сарађујући са припадницима Хрватске сељачке странке средином 1920. године...“. [11]

То је само доказ да је он лицемјер и због тога су га црногорски зеленаши мрзили јер их је он користио само за интересе. Тако да та митоманија је разбијена у сваке комаде. Зато је ЦФС (Црногорска федералистичка странка) била дубоко подијељена, Дрљевић је био Србин све до 1937. године. Но, колико видим, да је припадао зеленашима или бјелашима је за ове ђилкоше небитно али се показало да припада бјелашима, него турају причу зеленашима због њега да је створио црногорску нацију, али не само то, него тураји и о њему причу из Другог свјетског рата. У реду, успостављен је анти-капиталистички величанствени Петровдански сабор када се Црна Гора ослободила од југословенске трговачке клике и водио је парламент, али као што гледамо, због његовог анти-српства биће ускоро избачен из Црне Горе.

Када је Тринаестојулски геноцидни и братоубилачки устанак спријечио нама Србима и читаом црногорском народу да имамо про-српску власт, услиједило је формирање гувернатората. Дрљевићева популарност међу зеленашима због анти-српства је потпуно осипљена. У успјех акције Дрљевићевих сепаратиста о формирању владе Бироли није ни сам вјеровао због Дрљевића, тако да је то чинио више због „чисте савјести". [12] 

Он није вјеровао Дрљевићевцима због тога што немају присталица, па је планирао да се ослони на четнике да буду заједно у владу са сепаратистима. Међутим, он није хтио да одбаци ни једну од ових двију полигичких група, већ је дошао на идеју да поради на ублажавашу несугласица међу њима и на њиховом обједињавању против снага комунистичког покрета. Постоји још један докуменат ђе је причао о томе и правио је чак разлику између Дрљевића и зеленаша да се нијесу подносили јер су зеленаши према његовим ријечима већином били србофоби и да би Црна Гора добила ове територије послије рата које би Осовине побиједиле:

,,Према томе, од двије постојеће црногорске партије (појава бољшевизма је привремена и брзо ће бити ликвидирана) већу практичност показује федералистичка партија, са србофилском тенденцијом, која, да би се могло живјети, захтијева фузију или унију са другом земљом. Међутим, партија независних, мада захтијева намјесника италијанске краљевске куће, представља партију која претежно слиједи традиционалну и доктринарну концепцију, али не води рачуна како ће без помоћи споља моћи да живи велика већина становништва... Или, једна Црна Гора са херцеговачким појасом, дио Санџака с Новим Пазаром, Метохијом...". [13] 

Једна од првих Биролијевих мјера и зеленаша, по повратку из Италије, била је да удаљи са Цетиња оне Дрљевићеве сепаратисте иоји су се били окупили око Комитета за независност Црне Горе. Бироли им је наредио и зеленаши због њиховог анти-српства да се сви разиђу кућама, а два главна члана Комитета, Јова Поповића и Секулу Дрљевића, протјерали су их из земље. [14] Јову Поповићу је наређено да се врати у Ницу, гдје је до рата живио, а Секула Дрљевић је конфиниран у Сан Рему, јер како је Бироли рекао, због његовог анти-српства опстанак на Цетињу му је био опасан по животу и од зеленаша и цивила. [15]

Одлуку да се не формира Дрљевићева влада Бироли је на одређени начин саопштио и у свом прогласу од октобра 1941. у коме је, поред осталог, рекао: „Нама нијесу потребни министри, ни нарочити људи, већ поштени и савјесни радници, који ће добром администрацијом допринијети енономском препороду Црне Горе". [16] Такав корак италијанског гувернера није примљен са симпатијама међу Дрљевићевим ,,сепаратистима“, али је ове то изведоно, па и конфинирање Јова Поповића и Секуле Дрљевића, без икаквог потреса. [17] 

Чак и у комунистичкој литератури није то сакривено, као што хоће да покрију ови данашњи милогорски публицисти, међутим, у комунистичким литературама, према њима убрзо ће се италијанска окупациона управа одрећи услуга ових људи (Дрљевића и осталих), али нађу друге сеператисте, за које су сматрали да су погодније особе за спровођење окупационе политике. То је у првом реду, био Крсто Поповић, противник сваке Југославије. [18] И ту креће почетак сарадње четника и зеленаша, као и да је откривена скривена страна повијести да су зеленаши мрзили Секулу Дрљевића и да је он са његовим присталицама проћеран од Црне Горе јер би га они убили. Интересантно је веома како су крили ово годинама од нас Црногораца, посебно у вези Другог свјетског рата у Црној Гори и у вези комитског односно зеленашког покрета. Истина ће се проширити, и ако Бог да, народ ће напокон знати истину о зеленашима.

Дакле, када закључимо све ово, пошто је Дрљевић од свих изрода црногорства стварао црногорску нацију, он је припадао бјелашима, био награђен под Карађорђевићима и то доказује да су бјелаши допринијели стварању црногорске нације док зеленаши нијесу то радили јер су се сматрали најчистијим и највећим Србима што разбија сваке ревизионистичке лажи. Сљедбеницима повијесне науке изјава римског историографа Корнелија Тацита да повијест треба писати без мржње и пристраности (sine ira et studio), је једна од најважнијих премиса у научном истраживању.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

[1] Димитрије-Димо Вујовић (1981), Црногорски федералисти 1919-1929, стр. 27

[2] Dr Danilo Radojević (2015), Politička misao dr Sekule Drljevića, стр. 10 

[3] Др Никола Шкеровић, Идеја уједињења код Црногораца у заробљеничким логорима 1916-1918, Записи (3) 5, 1931, стр. 284 и даље

[4] С. Дрљевић, Опет Марко Даковић, Политика, бр. 7074 од 5. јануара 1928. године, стр. 3

[5] ИИБ, бр. 226 – Списи Спасоја Пилетића, стр. 100

[6] Димитрије-Димо Вујовић (1981), Ибидем.... стр. 28

[7] Глас Црногорца, бр. 70 од 15. маја 1919. године, стр. 1 и даље

[8] Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин, стр. 211

[9] Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: Редован сазив, 1926, стр. 382

[10] Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, стр. 267

[11] A History of Modern Political Thought in East Central Europe, 2. Том, 1. дио, стр. 248

[12] РСУП—Т, Изјаве: Јова М. Поповића и Душана Вучинића, написане у истражном затвору ОЗН-е, од 24. и 29 XI 1944

[13] Архив ВИИ, NAW-T-821, r. 356/664 – 678 – Црна Гора би имала и Приморје

[14] Dr Ratislav Petrović, Crnogorske ustaše, стр. 16

[15] АВИИ, к. 757, 1—1/2, Изјава Сава Башовића од 7 VI 1945. године

[16] АИИ—Т , X I 26—7/41

[17] НАВ — И — Т — 821, Ф. 356/892, Забиљешке Врховне команде, Источно ратиште, од 17. октобра 1941

[18] Бранко Латас, Милован Џелебић (1979), Четнички покрет Драже Михаиловића 1941 – 1945, стр. 56

Бомбардовање Подгорице у Другом свјетском рату је извршено од стране савезника по захтјеву Народноослободилачке војске Југославије од 1943. до 1944. године. Између два свјетска рата, у граду Подгорица је живјело 13.000 становника. 25. октобра у 13 сати савезнички авиони бомбардовали су Подгорицу. [1] Аеродром у Подгорици бомбардовали су P-39 еракобре из дванаестог ваздухопловства ваздушних снага САД 25. октобра 1943. [2] До децембра, њемачке трупе почеле су да пуштају сирене за бомбе у граду, што је резултирало тиме да су се многи житељи града склонили у оближње пећине.[3]

Савезници су још 31. октобра настављали даље да бомбардују Подгорицу. Они су са неколико ескадрила бобардовали град и околна чета јер су им комунисти наредили да су та села њемачка и четничка, односно како пише у архиву: ,,Савезници су 31. октобра са неколико ескадрила бомбардовали Подгорицу и околна села у којима су логоровали Нијемци и четници". [4] Шта ово представља? Ово је више бомбардовања својег народа и цивила него окупатора, и с тиме су прекршили комунисти Хашку конвенцију о правилима рата и о правилима бомбардовања положаја. Јел ово право лице њихове такозване ,,Народно-ослободилачке" борбе против окупатора?

Сем тога, комунисти не само да су организовали бомбардовање у Подгорици или Никшићу, него и у Бару. 27. октобра савезнички авиони бомбардовали су Бар. О томе нам свједочи извјештај штаба Треће ударне дивизије од 30. октобра 1943. године штабу Другог ударног корпуса о резултатима бомбардовања: 

,,Од Главног штаба обавијештени смо о појединостима бомбардовања Подгорице. У бомбардовању је учествовало 30 савезничких апарата. Резултат бомбардовања: 150—200 мртвих и рањених њемачких војника и око 100 цивила. С друге стране сазнајемо да је један савезнички апарат оборен али да се посада спасла бјекством у непознатом правцу. 27. ов. мј. бомбардовани су Скадар и Бар. Послије овог бомбардовања авиони су надлијетали над Подгорицом али нијесу бомбардовали". [5] 12. новембра исте године, опет као што видимо је савезничка авијација бомбардовала Подгорицу да би убили што више цивила. [6] И тако се ове године настављало бомбардовање чак и 4. децембра када су упркос бомбардовањем окупаторског гарнизона у Подгорици бомбардовали и цивиле у околини. [7]

Слиједи 1944. година, ђе се појављује масовно бомбардовање Црне Горе. Најинтензивније бомбардовање Подгорице догодило се 5. маја 1944. године. У нападу је учествовало 116 B-24 Либерејтора, који су бацили 270 тона бомби на град. [8] Напад је резултирао само четири њемачке жртве и приближно 100 четничких смртних случајева, док је 400 црногорских цивила убијено. Међу четничким губицима био је и мајор Ђорђије Лашић. Током бомбардовања оштећена је католичка црква и православно гробље. Не само што су у то вријеме бомбардовали Подгорицу, већ и Тиват 29. фебруара 1944. године. Оштетили су у Тивту бродове ,,Цетиње" и ,,Румију". У Лепетанима су потопили тендер број П=34 на коме је било 6 жртава. Истог дана оштетили су једну мауну. [9]

7. априла савезнички авиони бобардовали су сем непријатељских гарнизона генерално и град Никшић. Срушено је и запаљено више кућа, међу којима и зграда гимназије, силос, касарне, дом ,,Косовка дјевојка", болнице (,,њемачке болнице" у документима како хоће то да приписују Њемцима) и неке друге, приватне зграде. Губици су били велики, 31 мртвих и велики број рањених четника. Погинуло је и 178 грађана што свједочи документ тј. извјештај Прве команде подручја Војне области 2. корпуса о бомбардовању Никшића:

,,7 о.мј. савезнички авиони бомбардовали су непријатељски гарнизон у Никшићу. Срушено је и запаљено више зграда, међу којима гимназија, силос, војни стан, дом ,,Косовка дјевојка" и друге приватне зграде. Према приватним али доста поузданим обавјештешима има велики број жртава — како непријатељских војника тако и цивилног станЈовништва, као и да су све зграде у Никшићу или срушене или оштећене. Напад је поношћен 8 о.мј. већим бројем тешких бомбардера. О поновљеном нападу немамо никаквих обавјештења. Политички ефекат бомбардоваша је велики — масе су расположене, а велики број породица одбјеглих у Никшићу моли и тражи од наших власти дозволу за повратак одбјеглих". [10] Затим слиједи још:

а) Никшић. — 7 ов.мј. око 20 савезничких авиона бомбардовало је Никшић. Бомбардовани су војни објекти, као: гимназија, електрична централа, жељез. станица, Бедем, Студеначке Главице, разни магацини, њемачка болница и др. Бомбе су такође падале и у сами центар града.

Велики дио града је порушен. Према до сада прикупљеним подацима, од бомбардовања 7 ов.мј. било је: 20 мртвих и 40—45 рањених Њемаца; 11 мртвих и рањених итал. фашиста; 50—60 мртвих и виши број рањених четника, од којих 34 из Дурмиторске бригаде Ивана Ружића, међу којима има и официра; 178 мртвих осталих издајника и становништва. Овај број није потпун, јер има велики број затрпаних чије је откопавање у току.

Послије овог бомбардовања становништво се разбјежало по околним селима (Горње Поље, Глибавац, Брезовик, Драгова Лука, Рубежа, Озринићи и др.), док су се четници разбјежали куд који (један број кућама, а други у села која су под њиховом контролом — Кличево, Страшевина, Студенци, Гребице, Кочане). У вароши је била настала таква паника да су и сами жандарми бацали оружје и значке па са фамилијом бјежали у разним правцима.Град је пуст.

8 ов.мј. услиједило је друго бомбардовање са око 15 авиона; избачене су бомбе у једном налету и то већег калибра. Од овог бомбардовања погинуо је велики број Њемаца и итал. фашиста (тачне податке још немамо). Од овог бомбардовања погинуо је и командант омладинског четничког батаљона учитељ Ђока Пејовић, док је издајник Јеврем Шаулић контузован од бомбе која је негдје у близини пала. Од становништва није нико погинуо, јер се на вријеме евакуисало из вароши. Сада се Њемци и итал. фашисти налазе сви на положајима. и то: Мидова Коса, Студеначке Главице, Требјеса.

Чађалица (к. 659), Уздомир. Војничке установе (штабови, команде) налазе се код војне пекаре (на раскрсници путева Никшић — Вилусе и Никшић — Горње Поље). По положајима копају ровове за митраљеска гнијезда. Од јединица у граду се налази само санитетски вод са љекарима, а болницу су смјестили у бив. цивилној болници (код џамије). Приликом бомбардовања 7 ов.мј. једна бомба је погодила у затвор, од које је погинуло 8 затвореника, а остали (већи дио) успио је да побјегне и повеже се са нашим јединицама. Ово бомбардовање имало је велики како материјални, тако и морални ефекат, нарочито у односу на четничке банде, које се сада не осјећају сигурним ни у окупаторском блоку, што ће свакако условити још већу деморализацију код и онако деморалисаних банди". [11]

24. априла опет је бомбардован Тиват. Око 10 савезничких бомбардера напало је Тиват. Том приликом уништен је један брод, један тендер, а један док је оштећен. Погинуло је 5-6 Њемаца и 10 радника. Окупаторска противанионска одбрана оборила је један авион: ,,24-ог априла т. г. 10—12 савезничких лаких бомбардера бомбардовало је Тиват. Том приликом је уништен један брод, један тендер, а један док је оштећен. Погинуло је 5—6 Њемаца и 10 радника. Већи број је рањен. Од стране противавионске одбране један апарат је оборен, чијега пилота је успјело нашим позадинцима да спасу... Такође су бомбардовани Спуж и Даниловград". [12] Затим су опет 7. августа ове године опет извршили бомбардовање Подгорице. [13] Затим опет 16. октобра 1944. године савезничка авијација је бомбардовала Подгорицу [14], као и то да су савезнички авиони 5. новембра извршили ваздушни напад. Напад се поновио и наредна два дана. Погинуо је знатан број Њемаца и четника. Уништена је једна радио станица. Овом приликом је страдало и становништво. [15] 

Ноћу око 8 сати бомбардована је опет 19. новембра што свједочи овај докуменат: ,,Синоћ око 8 сати бомбардована је Подгорица. Прво су је освијетлили, па су спустили огромне количине у бомби. Непријатељска протнвавионска артиљерија била је врло активна". [16] Не зна се тачан број жртава: процене се крећу од 320 до 800 погинулих, а више од 200 људи је теже рањено. Почев од 23. септембра 1943. године, када су „савезници“ први пут бомбардовали Подгорицу, рачуна се да је у њеним рушевинама погинуло више од 2.000 грађана. У овом бомбардовању, најжешћем од свих дотадашњих  „савезничких“, погинуло је између ЧЕТИРИ (по њемачким изворима) и 17 (по савезничким) њемачких војника. Порушено је 80 одсто стамбеног фонда, а уништена је комплетна градска инфраструктура. И шта није уништено, тешко је оштећено. Никад нико није одговарао за овај злочин. Ко је то све наредио ако закључимо све ово? Наравно сами комунисти и Јосип Броз Тито.

Тито је 5. фебруара 1944. године својим изасланицима у Србији упутио депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог свјетског рата на нашим просторима. У овој депеши, Тито своје повјеренике у Србији обавјештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства, он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучивати да ли ће предложени циљ да се бомбардује". [17]

Као на длану је јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова ријеч била прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао са својим жељама и одлучивао кад ће оне бити реализоване. Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо послије слања ове Титове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену, 30. марта 1944. године, шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић". Недјељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом. Десет дана касније, 19. априла, Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“. [18] Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар". [19]

Титов одговор стигао је из ваздуха. У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог Подгоричанина. У кући Мила Беговића изгинула је цијела породица, он, његова супруга и четири сина. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и стотине других подгоричких породица. Погинуло је 600 грађана, а још толико теже или лакше рањено. Национал-социјалистички окупатор имао је само 15 страдалих. Подгорица је бомбардована још у седам наврата, закључно са 3. децембром 1944. године. Након свега, по завршетку рата, главни град Црне Горе промијенио је име у Титоград, назвавши се по ономе који му је нанио највећи злочин. Што је најгоре, многи данашњи становници Подгорице немају појма о најтрагичнијој страници повијести свог града. Савезничко бомбардовање је доживљавано као значајна помоћ за „побољшање прилика и разбијање једног великог четничког упоришта” и онемогућило их је да уз помоћ Њемаца прошире територију „нарочито на сектору Бјелопавлића – Пипера, гдје су наше снаге врло мале”.

Када све ово закључимо, јел заиста ово заслужено? Јел заиста заслужено да српски изроди славе њихове џелате? Ово више приличи на братоубилачки рат ђе комунисти с капиталистима убијају неистомишљенике него такозвана ,,Народно-ослободилачка борба". Уништили су српство, створили црногорску нацију и први су ти који су произвели прави грађански рат у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Али, надамо се да ће се проширити истина. СВИ, ПРОШИРИТЕ ОВАЈ ЧЛАНАК И ДА СЕ ЗНА ИСТИНА! ЖИВЈЕЛА ЦРНА ГОРА И МИЛО СРПСТВО НАШЕ!

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

[1] АВИИ, 27-12/4, к. 754 (Дневник команданта Треће ударне дивизије Радована Вукановића)

[2] U.S. Army Air Forces in World War II: Combat Chronology, October 1943 - XII BC P-39's strafe and bomb landing ground at Podgorica. XII A Spt Cmd, NATBF and DAF concentrate on blocking roads and destroying bridges. Town areas, vehicles, radio stations, trains, and vessels are also attacked. Tgts attacked are in or near Frosinone, Formia, Gaeta, Cetraro, along Sangro R, Kuna, along Dalmatian coast, W of Lagosta I and S of Rome. Tarquinia A/F is also bombed.

[3] Branislav Kovačević (2003). Savezničko bombardovanje Crne Gore: 1943-1944

[4] АВИИ, 53/24-6; к. 391 А (Операцијски дневник Другог ударног корпуса)

[5] Зборник НОР-а... Том 3, књ. 6: Борбе у Црној Гори, документ бр. 42

[6] АВИИ, 27-18/4; к. 754 (Дневник Радована Вукановића)

[7] АВИИ 6/2; к. 752 (Извјештај Штаба Пете црногорске пролетерске бригаде од 4. 12. 1943. године)

[8] АВИИ, 21/1-1, к. 1772 (Извјештај Обавјештајног центра Друге команде подручја 2. ударног корпуса)

[9] АВИИ, 11/1-1, к. 393 (Извјештај Штабу Другог ударног корпуса од 1. 3. 1944. године)

[10] Зборник НОР-а..., Том 3, књ. 7, документ бр. 156

[11] Ибидем, документ бр. 165

[12] Ибидем, документ бр. 244 

[13] АВИИ, 18/5-2; к. 394 (Депеша Штаба Треће ударне дивизије од 7. 8. 1944. године)

[14] АВИИ, 2-1; к. 395 (Операцијски дневник Штаба 3. ударног корпуса)

[15] АИИ, IV/2а-300 (44) - Књига депеша 2. ударног корпуса за 1944. годину, стр. 157 од 6. 11. 1944. године

[16] Оригинал документ је нерегистрован, али се налази у архиви Војноисторијског института - Зборник НОР-а... Том 3, књ. 8: Борбе у Црној Гори, документ бр. 250

[17] Документ из Војног архива у Београду под рег. бр. 6828

[18] Josip Broz Tito (1984), Sabrana djela, Том 20, стр. 8

[19] АВИИ, рег. бр. 21-5, к. 392

Пише: Аријевски_Варварин

Као што видимо, данас је дан побједе за српски народ. Међутим, да ли је то заиста добро за нас Србе из Црне Горе? Као што видимо од времена формирања Краљевине Југославије, почео је сотонски пир у Црној Гори. Оно што треба да се разбије јесте то што су Хрвати били најугроженији тобож у држави, али анализирајући економске архиве и све, да ли је заиста тако? Наравно да не. Има и архивских извора да су Хрвати слали чете да помогну тим крволочним југословенским окупаторима да гуше побуну српства у Црној Гори, но ћу то писати други дан.

У Загребу се Београд константно оптужује да су Хрвати у новој држави депривилеговани. То се уклапа у антијугословенски став, који су прихватиле не само политичке елите и већина националних странка у Словенији и Хрватској него и, о чему ће бити ријечи на другом мјесту, Комунистичка партија Југославије, готово од самог њеног формирања. Бројне економске чињенице и учешће Хрвата у виталним државним службама, сви су изгледи, говоре сасвим супротно. Прије би се, али најблаже, могло рећи да су сјевероисточне републике и те како профитирале од свог „боравка“ у Југославији и да су само захваљујући томе имале такав индустријски развој и културни напредак. (Хрватска је два пута, а Словенија једном, захваљујући том боравку, преведена из поражене на побједничку страну – то значи: опроштено им је плаћање ратне штете). Да не говоримо о томе да су на рачун тог уједињења касније добиле и државе.

Након укратко изложене економске политике међуратних југословенских влада, није згорег напоменути да је учешће Хрватске и Словеније 1939. године у индустријској производњи Југославије износило 52,9% (становништво 32,2%), а све вријеме, прво хрватски и словеначки припадници националних странака и клерикалци, а за њима комунисти и усташе, свакодневно испредају причу да их поробљава и искоришћава ,,српска угњетачка нација” и ,,велиокосрпска буржоазија” или ,,хегемонистички и централистички Београд”, и томе слично. Та методологија оптужби (настала у време аустроугарске анти-српске пропаганде) настављена је с већим или мањим интезитетом и након Другог свјетског рата. Она је увијек појачавана и добијала ,,право” грађанства у време друштвених, економских или политичких криза, односно мутних времена или када су политичке вође хтјеле испословати неку привилегију за свој крај или нацију – како раније тако и касније. [1] 

Једна од тих оптужби била је да Хрватска мање добија за потребе своје аутономије него што је то био случај док је била под Аустро-Угарском, односно да више издваја за заједничке потребе. Ситуација је била и у овом случају, као и у многим другим, нешто другачија. На основу прорачуна Владана Ђорђевића више је него евидентно да Хрватска ,,данас даје држави читавих 10% мање него што је пре давала”. [2] 

Према другим подацима Хрватска је од својих прихода 56% давала за заједничке (аустроугарске) потребе, а 44% задржавала за аутономне потребе. [3] Како је изгледала та ,,србијанска хегемонија” од стране ,,великосрпске буржоазије” и ,,хегемонистичког Београда” коју спроводи ,,опака и глупа београдска влада” може се најбоље видјети на основу неколико других непобитних чињеница. Инострани капитал у привреди Југославије био је доминантан и износио је 1939. године 51,39%. [4] 

Самим тим, ни српски, ни хрватски ни словеначки. Прецизније речено, учешће ангажованог страног капитала према регионима био је: Словенија 57,9%, Хрватска и Славонија 50,5%, Далмација 76,4, Босна и Херцеговина 48,1%, Војводина (без Срема с Барањом) 47,2%,  Србија (територија прије 1912) 37,4%, Јужна Србија (с Македонијом) 25,9% и Црна Гора 1,5%.[5] 

Колико су Хрвати били депривилеговани, као што се то у Загребу стално говорило и у штампи свакодневно писало, сликовито говоре наредни подаци. Национални састав судија у судовима 1934. године који стоје под Министарством правде Краљевине Југославије и који обезбјеђују једнакост грађана пред законом био је: од свих судија, Хрвати чине 28%, односно касационих судија је 40%, судија управних судова 34% и државних саветника 24%. Истовремено удио Хрвата у становништву био је 23%. [6]

Положај једне друштвене групе (да ли су привилеговани или депривилеговани) донекле можемо видјети и на основу казнене политике. Подаци о кажњеним лицима у ,,хегемонистичкој” Југославији, сређени према вјероисповестима говоре нам да је она у великој мјери била уједначена. Подаци о кажњеницима како пред нижим (окружним и првостепеним) тако и пред вишим (среским) судовима за католике и православне крећу се нешто изнад њиховог укупног учешћа у становништву. Истовремено, број осуђених лица муслиманске вјероисповјести и других мањих вјерских групација је исподпросјечан. [7] 

Такође, у читавом низу виших државних служби, […] Хрвати учествују са 29,74%, док их у држави има 23% од укупног становништва”. [8] УчешћеХрвата међу наставницима народних, основних и виших школа било је 26,1%, наставницима грађанских школа 41,4%, наставницима гимназија 27,1% и наставницима учитељских школа 28,1%. Значи, у оба ова случаја, учешће Хрвата је, као што видимо, изнадпросјечно. [9]

У школској 1931/32. години студирало је у Београду 8.481, а у Загребу 5.106 студената. Истовремено, у буџетској 1932/33. години један студент Београдског универзитета стајао је државу годишње 3.222,55 динара, док је студент Загребачког универзитета стајао државу 6.330,13 динара. То јест 96% више. [10] 

Вјероватно да је за цјелокупно међуратно вријеме та разлика на штету Београдског универзитета била мања. А хрватска пропаганда између два свјетска рата, поред навођења ,,стомилионског иметка” Београдског универзитета (као да је тај иметак добијен од државе или пак хрватских грађана, а не од Срба задужбинара), све је вријеме, не поштујући чињенице, тврдила супротно. У Хрватској је, између два рата, између осталог, у штампи и јавним наступима њихових политичких представника дизана велика бука око, како се у Загребу говорило, српско-црногорских пензија. 

Чињенице говоре нешто другачије. Укупно исплаћене пензијске принадлежности 1933. године у Дравској бановини износиле су 14,4% (становништво 8,2%), у двије хрватске бановине 28,3% (становништво 25,8%), а у Зетској бановини 6,8% (становништво 6,7%). У осталим бановинама 50,5% (становништво 58,3%). [11] Односно у хрватским и словеначкој бановини 42,7% (становништво 34%). То значи, као кад је ријеч и о приходима, изнад просјека земље. 

У поштанско-телеграфској служби, у којој је запослење због стабилних и за оно вријеме солидних плата, сматрано за привилегију, од укупно запослених чиновника и чиновника приправника православни (нема података по националном кључу) су чинили 46,6% (учешће у становништву 48,7%), католици 50,7% (учешће у становништву 37,4%) и муслимани и остало 2,7% (учешће у становништву 13,8%). [12] Мање-више слична је ситуација, ако изузмемо да нијесмо успјели пронаћи податке за војску и полицију, и кад је ријеч о осталим виталним државним службама. [13] 

Истини за вољу, нијесу у свим службама Хрвати били привилеговани. Има и супротних примјера. Од података које сам успио пронаћи, Хрвати и Словенци су били исподпросјечно заступљени у дипломатско-конзуларној служби. (Вјероватно због чињенице да су њихови кадрови у спољним наступима често вршили опструкције, као што су то чинили и од краја осамдесетих до сецесије, па им се није веровало да ће заступати интересе читаве државе). Мада, према подацима у билтену у табелама, најразвијенија индустријска регија изгледа да је Хрватска и Славонија, с обзиром на то да има највећи капитал (1.647.346 тисућа динара прије 1918. и 1.385.185 хиљада динара у периоду од 1919. до 1938.) и највећи број радника у оба периода. Такође, број фабрика и коњских снага је значајно висок у поређењу са другим регијама. [14] 

Наишао сам на многе државне статистичке билтене у окупаторској држави, тачније у масонској коју контролишу Хрвати. Према тим подацима, у табели 2 (новоподигнута индустријска постројења 1919–1923.), Хрватска и Славонија има највећи број нових фабрика (236), значајан капитал (742.326 тисућа динара), и велики број радника (22.096), док коњска снага такође показује њихову индустријску снагу. [15] У табели 3 (инвестирани капитал у 000 динара), Хрватска и Славонија има највећи укупни инвестирани капитал (2.080.941 тисућа динара), што указује на снажна улагања у индустрију и одржавање водеће позиције у економском развоју. [16] У табели 4, која приказује број запослених радника у различитим периодима, можемо видјети да је Хрватска на првом мјесту по укупном броју запослених радника (86.180), док је одмах иза ње Словенија са 64.472 запослених. [17] То их дефинитивно ставља на прво место по броју запослених радника у индустрији, изнад Србије и других региона.

Шта ово говори? То говори да све што говоре је лаж, Краљевина Југославија је ништа него хрватска марионетска творевина која се играла са осјећањима честитих и најчистијих Срба из Црне Горе и Херцеговине. Повијест мора да буде истинита и да не буде поткријепљена фалсификатима.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

[1] Закон о петогодишњем плану развитка народне привреде ФНРЈ 1947−1951, 1947, Савезна планска комисија, Београд, стр. 73

[2] Đorđević, V., 1940, “Zablude o finansijskoj eksploataciji”, u: Istina o “Ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja”, str. 22−25

[3] Шећеров, С., 1926, Наше финансије 1818−1925, стр. 10

[4] Jurković, B., 1941, Das auslandishe Kapital in Jugoslawien, str. 441

[5] Dimitrijević, S., 1958, Strani kapital..., str. 168

[6] Прица, Б., 1937, Хрватско питање и бројке, стр. 39. 

[7] Вуковић, С., 2003, „Стварање националних економија и разбијање Југославије“, стр. 203, 204 (таб. 4 и 5). 

[8] Прица, Б. Ибидем, стр. 23

[9] Статистика школа под Министарством просвете на дан 15 маја 1932. год., Министарство просвете, Београд, 1933

[10] Žujović, M., 1940, “Zapostavljanje hrvatskog sveučilišta”, u: Istina o “Ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja”, str. 32-37. 

[11] Прица, Б., 1937, Хрватско питање и бројке, стр. 44. 

[12] Ибидем, стр. 40

[13] Податке за војску и полицију (за сада) не посједујем. Према неким (непровјереним) подацима Краљевина Југославија је имала свега 21.000 полицајаца. 

[14] Статистика индустрије Краљевине Југославије, 1941, стр. 67, 73

[15] Ибидем, стр. 64

[16] Ибидем, стр. 73

[17] Ибидем, стр. 73

Пише: Аријевски_Варварин

„И познаћете истину, и истина ће вас учинити слободним”. -Јован 8:32

Када неко као хришћанин буде имао симпатије према Њемцима током Другог свјетског рата, готово одмах ће му бити бачено „мучеништво“ Максимилијана Колбеа. Исто тако, одмах ће се наићи на широку лепезу тврдњи о „прогону“ и „анти-Хришћанству“ Њемаца у Трећем Рајху под националсоцијалистичким режимом, појавила се црква послије Другог свјетског рата, мисија је да се канонизује свака особа која је била „жртва“ националсоцијалистичког режима и Њемаца како би стекли наклоност јеврејских господара о званичној причи о његовој смрти.

Ко је заправо био Максимилијан Колбе? Отац Рајмунд „Максимилијан“ Колбе био је напола њемачки полупољски свештеник и оснивач вјерског реда „Militia Immaculata“ у Пољској током међуратног периода. Отац Колбе и његов Религијски ред поставили су за своју мисију да преобрате непријатеље Цркве, посебно Јевреје и масоне. Отац Колбе је такође објавио и сматрао Протоколе ционистичких мудраца аутентичним. Отац Колбе је такође провео низ година у мисионарском раду у Јапану, па чак и тамо отворио манастир који је преживио атомско бомбардовање Нагасакија. Отац Колбе и његова вјерска заједница су такође били повезани са пољским фашистима ОНР (Обоз Народово-Радикални/Национални радикални логор) током међуратног периода. Свакако, био је веома побожан католички свештеник, који је заслужио титулу светитеља због свог великог дјела против непријатеља Свете Мајке Цркве. Вјерујемо да његова светост нијесу оно што би требало оспорити, већ прича о томе како је умро и његова титула мученика. Почетак њемачке окупације Пољске је када детаљи око живота оца Колбеа почињу да се обликују ка мученичком наративу његових биографа. Позивамо наше читаоце да испитају нешто од онога што је отац Колбе имао да каже о Јудео-масонској завјери. (https://web.archive.org/web/20231120002840/https://traditioninaction.org/History/G_010_Kobe_Jewsl.html)

Инвазија Пољске, пољска пропаганда звјерства - Сада почиње занимљив дио мог испитивања истине о оцу Колбеу. Током инвазије на Пољску, пољско католичко свештенство је одмах почело да штампа пропаганду о масакрима свештеника и уништавању католичких институција, за које сада знамо да су лажни. Снимак екрана у наставку је преузет из видео снимка који покрива питања побожности Божанског милосрђа и пољског месијанизма. Видео укратко помиње неке од пропаганде о звјерству коју је пољско свештенство укључено у побожност Божанског милосрђа објављивало и ширило около. (https://web.archive.org/web/20231215113020/https://youtu.be/PQacQHHgtPA)

Пише: Аријевски_Варварин

Борачки састав свих ових јединица, као и штабова, безмало стопроцентно је попуњен Црногорцима. Ове јединице су у саставу 2. ударнога корпуса којим командује у то вријеме генерал-мајор РАДОВАН ВУКАНОВИЋ, а политички комесар је п.пук. РАДОЈЕ-БРКО ДАКИЋ. У овом наставку, цитирам партизанска наређења за дефинитивно окупацију, да није то ослобођење Берана, линијом субординације: штаб дивизије - штабови бригаде, штабови бригаде - штабови батаљона…

„У цијелој земљи ситуација се повољно развија. Наше јединице изводе свуда успјешне акције. Наши ослободили велике области и у току је масовна мобилизација. Разбијене основне четннчке јединице и недићевске банде. Успјели смо разоружати десетине хиљада бугарских војника. Чак и команданте дивизије. До сада прешли на нашу страну неколико хрватских домобрана. Очекујемо још шире прилажење. Положај Њемаца у земљи врло тежак. Њихове трупе, које се повлаче из Албаније и Грчке преко наше домовине, дијелом су дезорганизоване због разорених пруга. Углавном се служе цестама. Очекује се даље повлачење ка сјеверу. Од свих јединица тражимо максимално развијање иницијативе и организованог полета, што јаче уништавање комуникација, заузимање важних чворова, градова и других упоришта. Од вас тражимо да не дозволите Њемцима да се организовано повуку из наше земље. — ТИТО. У случају да се ликвидира Матешево, један од ова два батаљона остао би на доминантним положајима изнад Матешева са југозападне стране комуникације Трешњевик - Колашин, а један батаљон упутио би се према Лиси. Друга два батаљона 14 ов. мј. оријентисати: правцем за Колашин, тако да се у моменту одређеног часа за напад нађу на линији Дријенак - Башање брдо, са којих положаја напасти и ликвидирати Колашин. По овлађивању Колашином, један батаљон поставити на положаје око Колашина, а други упутити преко Планинице и Врањештице за Трешњевик.

— Напомињемо: да је овај напад усмјерен углавном на уништење четничких банди и због тога у извршењу истога руководити се тежњом да се што више непријатеља уништи обухватним нападом и продирањем лаких борбених јединица у дубину његовог распореда, што четнике брзо деморалише и порази. Према непријатељу бити апсолутно немилостив, јер његов састав је такав да заслужује беспоштедно уништавање.

— Борбени знаци: - за 14/15 Борба - Беране; - за 16/17 Бомбаш - Ударник. — Хируршка екипа и интендантура дивизије кретаће се за 7. црногорском бригадом. — Овај Штаб ће се кретати позади 7. црногорске бригаде. — Радиограмске извјештаје достављати по утврђеном плану у свако доба дана и ноћи". [1]

У партизанској војсци није било неуобичајено да се и штабови дивизија нађу усред борби, те да највиши заповједници непосредно пуцају на противнике. Управо то се десило Штабу 3. ударне дивизије партизнаске Народноослободилачке војске Југославије у Беранама 15. септембра 1944. — на дан када је ова варош трајно ослобођена.  Четничко-њемачке редове у вароши и околини захватио је паничан метеж услијед обухватних продора црногорских ударних бригада, 7-ме и 9-те, из састава 3. дивизије. Нико Стругар, командант 7. црногорске ударне омладинске бригаде „Будо Томовић”, присјећао се да је лично повео неке своје јединице у настојању да четницима и Њемцима затворе „клијешта” на Градини, локацији јужно од Берана на којој је њемачка посада још давала отпор: „Командант 3. дивизије Саво Бурић и комесар Јово Капа одмах се упуте к мени. Али, на путу од града до села Буча, на 50 метара, срету се с колоном од 500 четника која је одступала од Црнога Врха, преко Лушца, Буча и Лима. Са оно мало курира одмах отворе ватру на њих”. [2]

План за напад на Беране је био изванредан — записаће војни повијесничар др МИТАР ЂУРИШИЋ. Он је као младић борац 7. црногорске ударне омладинске бригаде „Будо Томовић”, која је у садјејству са 9. црногорском ударном бригадом, те батаљоном Одјељења за заштиту народа, 15. септембра 1944. коначно ослободила Беране — обје бригаде у саставу 3. ударне дивизије 2. ударног корпуса Народноослободилачке војске Југославије под командом Тита:  „Штета је само што дијелови 9. бригаде нијесу били довољно брзи да на вријеме посједну предвиђене положаје на десној обали Лима, јер би тако четницима били нанесени још тежи губици и задатак потпуније извршен” — додаје Ђуришић — али „и они, баш као ни други непријатељеви војници, лише као заробљеници, у овај град више никад нијесу дошли”. [3]

Иницијатива о оснивању 7. црногорске ударне омладинске бригаде „Будо Томовић” потекла је с првог конгреса Антифашистичке омладине Црне Горе и Боке, одржаног 25-26. новембра 1943. у Колашину. Бригада је формирана 30. децембра 1943. када је у Колашину постројено првих 600 бораца и боркиња, издвојених из одреда с разних крајева Црне Горе: Дурмиторског, Зетског, Ловћенског, Никшићког, Комског, а у састав је ушла и комплетна Омладинска чета 2. ударног корпуса. Штабови и 7. бригаде и по формацији четири батаљона су попуњени с искусним официрима, махом из 4. и 5. црногорске бригаде, те Дурмиторског одреда.  А 1. априла 1944. од новопридошлих бораца и боркиња из Ловћенског, Комског, Дурмиторског, Зетског, Никшићког и Колашинског одреда 9. црногорска ударна бригада устројена је у селу Драговића Пољу (Морача, Колашин). У зиму, прољеће и љето 1944. године, и 7. и 9. бригада су водиле борбе у подручју Берана, и-или су у вароши и околини у више наврата ове јединице биле смјештене, те обезбјеђивале партизански аеродром Долац.

 Беране су још од 30. октобра 1943. у партизанским рукама, те уз Колашин, до краја ратних дјејстава, само уз два краћа временска прекида, главни центар слободних територија у Црној Гори. У Беранама се 8. децембра 1943. србофоби из Васојевићке нахије, тј. из срезова Беранског и Андријевићког су донијели античетничку резолцију, која завршава: „НЕКА ЖИВИ БОРБЕНО ЈЕДИНСТВО ЦРНОГОРСКОГ НАРОДА У БОРБИ ПРОТИВ ФАШИСТИЧКОГ ОКУПАТОРА И ЊЕГОВИХ КРВАВИХ СЛУГУ ЧЕТНИЧКИХ БАНДИ! - СМРТ ФАШИЗМУ — СЛОБОДА НАРОДУ!” [4]

 А према извјештају који 16. септембра 1944. године Штаб 3. дивзије подноси Штабу 2. корпуса, цитирам: „наши губици: - 12 мртвих и 37 рањених; урачунат рад и губици батаљона ОЗН-е”; убијено је „у Беранама 8 Њемаца и 294 четника”, „заробљено 15 четника” и „рањеника велики број”; а „заплијењено укупно: - 1 исправан и 2 неисправна противколска топа; - 7 тешких бацача; - 4 лака бацача; - 7 исправних и 3 неисправна теш. митраљеза; - 11 пушкомитраљеза; - 158 пушака; - 8 пиштоља и 1 машинка; - 100.000 метака; - 75 коња и друге ратне спреме са главном четничком архивом — све ово је пребројано”. Командант партизанске 3. дивизије, а он се током окупације Берана са својим Штабом кретао иза 7. црногорске, чак и непосредно учествујући у борбама, 5. цногорској бригади, која је у међувремену ослободила Колашин —16. септембра 1944. у радиограму јавља:

„7. и 9. потпуно разбиле четнике. Убијен велики број и заплијењено доста тешког оружја… Рањенике за Италију упутите са осигурањем овамо на аеродром. Ми смо у Беранама. - Саво [Бурић]”… [5] О томе се истакао Богић Влаховић. Родом из васојевићког села Улотина (Андријевица), Влаховић је био командант 3. батаљона Одјељења за заштиту народа (ОЗН-е). Цитиране ријечи се односе на садјејство његове јединице са ударним бригадама, 7. и 9. црногорском, из састава 3. ударне дивизије Титове Народноослободилачке војске Југославије —— када је Беране 15. септембра 1944. окупирано. О томе како су детаљно вршили звјерства не само према четницима, него и према неистомишљеницама који су били против комунистичке природе, како се присјећа Богић Влаховић:

,,На челу колоне било је осам коња натоварених архивом, које је пратило 20 брадатих и до зуба наоружаних четника. Наредио сам: нико не отвара ватру док непријатељска претходница не уђе у тјеснац према мосту на Марсенића Ријеци. По наређењу ЂОКА ПАЈКОВИЋА (око двије деценије касније биће црногорски премијер), тада референта ОЗН-е за Црну Гору, као уопште прва такве врсте партизанска јединица на територији Црне Горе 3. батаљон је устројен 30-31. јула 1944. у селу Буче код Берана — углавном од бораца Комског одреда из Васојевића чији је командант у то вријеме ВЛАДИМИР САИЧИЋ, а комесар ВОЈО ЗЕЧЕВИЋ. Нумерацију бр. 3 батаљон васојевићке ОЗН-е добија када је недуго затим формирана 1. црногорска бригада народне одбране. Политички комесар 3. батаљона ОЗН-е био је МИЛОШ ЧУБРОВИЋ, замјеник команданта МИЛИЈА ЂУКИЋ, помоћник комесара САВО ДАБЕТИЋ, интендант ЂУРО РАДУЛОВИЋ, санитетски референт БАЈО ЂУКИЋ, обавјештајни официр МИРКО ШУКОВИЋ, командири чета: ВУКАЈЛО НОВОВИЋ, БОЖО ЧАЂЕНОВИЋ, ЈОВАН МАРИЈАНОВИЋ, а комесари: ЗАРИЈА ГУБЕРИНИЋ, ВЛАЈКО БАЈИЋ, ЧЕДО ВУЛЕВИЋ.

---

Задаци батаљона били су, цитирамо: - чишћење ослобођене територије од непријатеља свих врста; - помоћ народно-ослободилачким одборима да се учврсте као и да се њима и другим друштвено-политичким организацијама омогући неометана обнова земље; - уништавање контрареволуционарних банди и страних агентура… Биљежи се да је батаљон ову своју „химну” углас пјевао: „Наша Озна без милости, ућерује страх у кости/ Свима оним који жале, краља Петра и остале/ Све њихове савезнике, све фашисте и четнике”. Исти дан батаљон ОЗН-е довео сам у Беране, које су ослободиле јединице 3. дивизије; и када сам рапортирао команданту дивизије, Саву Бурићу, о извршеном задатку, он ме је потапшао по рамену и рекао: - Друже команданте, твој батаљон је одлучно извршио задатак. Ја вам честитам”. [6]

На аеродром у Беранама су слијетали и полијетали авиони из Средоземних савезничких ваздухопловних снага (Medditeranean Allied Air Forces), формације основане 10. децембра 1943, односно највише од 7. јуна 1944. из Балканских ваздхухопловних снага (BAF - Balkan Air Force), које су, под британским официрима (RAF), дјеловале на Балкану, углавном над Југославијом, подржавајући партизане против четника, али повремено подржавајући и грчке и албанске покрете отпора. У Беранама, БАФ је, дакле, имао своје официре и стручно особље. Биљежи се да је алармирано у Лондону Министарство вањских послова, након што је у ноћи 14/15. јула 1944. на аеродром у Бари летом из Берана ненајављена британским властима стигла деветочлана војна мисија СССР-а коју је предводио обавјештајни пуковник Григориј Попов. [7]

У јесен и почетком зиме 1944, закључно са 3. јануаром 1945. и окупацијом Бијелог Поља, на цјелокупној црногорској територији су престала војна дјејства, фактички и Други свјетски рат. Ових дана, дакле, навршава се 80. годишњица комунистичке окупације Црне Горе од њемачко-четничке владавине. Беране су 15. септембра 1944. црногорски комунисти окупирали: У недавно објављеној литератури су објављене још неке податке о збивањима у Беранама и Васојевићима, ликвидирање неистомишљеника и непријатеља током ратних 1941-44… Још једна скривана страна повијест јесте то да се напад десио зато што је био одобрен план о поновном уједињењу Црне Горе и Србије, па су партизани што више енергечније нападали четничко-недићевске положаје. Ево конкретних доказа за то:

Потпомогнути њемачким снагама, легијом Кремплер и 4. пуком Брандербург, четници Павла Ђуришића наступајући из правца Србије заједно са 2. батаљоном 5. пука Српског добровољачког корпуса (СДК) квислинга Милана Недића тј. светосавског националисте Димитрија Љотића, 17. априла 1944. поново ће овладати Беранама, а у оквиру ширег плана одобреног од њемачкога окупатора „о уједињењу Србије и Црне Горе”. На сцену тада ступа 7. црногорска ударна омладинска бригада „Будо Томовић”, која 5. маја 1944. у садјејству с три батаљона Комскога одреда у снажном нападу на Беране, сада без њемачке посаде, разбија четничке снаге: дио четника бјежи преко Врмоше (Албанија) у њемачки гарнизон у Подгорицу, а Ђуришић са „штаблијама” у Пријепоље, док је од 893 припадника 2. батаљона 5. пука СДК, који су Недић и Љотић послали Ђуришићу да „уједини Србију и Црну Гору” — према њиховим изворима — свега око 350 је живе главе врнуло у Србију. [8]

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

[1] АВИИ, рег. бр. 13/2, 1. к. 754

[2] Историјски Записи (1953), Том 2: Иванград од 8. октобра 1943. до 13. септембра 1944, стр. 496 - 503

[3] Др Митар Ђуришић (1973), Седма црногорска омладинска бригада ,,Будо Томовић"

[4] ЦК МПО Архива, ф. 2463 - Резолуција интелектуалаца Васојевићке нахије

[5] Штаб 7. црногорске ударне бригаде – положај, Пов. бр. 68 – 16. септембра 1944, Штабу 3. ударне дивизије, положај, „доставља извјештај у вези заповијести тога Штаба Оп. бр. 49 од 13. септембра 1944, године”.

[6] Група аутора (1978), Ватра са Комова, стр. 839 - 842

[7] „The Arrival of the Soviet Military Mission in July 1944…”, „The Journal of the Hellenic Diaspora”, Vol. XIII, Nos. 3-4, 1986, стр. 85-86

[8] Боривоје Карапанџић (1958), Грађански рат у Србији 1941 - 1945, стр. 316

Пише: Аријевски_Варварин

Првобитно, првобитна дискусија не успијева да разјасни шта се подразумијева под „јудеобољшевизмом“, само показујући да је учешће Јевреја у партији и њихово представљање на значајним позицијама било минимално у одређеној години. Стога се тврди да на бољшевизам нијесу могле утицати јеврејске карактеристике или да Јевреји нијесу могли значајно допринијети успону бољшевизма. Широка и неодређена побијања дискусије могла би да одбаце концепт „јудеобољшевизма“ испитивањем било ког совјетског одјељења и утврђивањем недостатка јеврејског присуства. Међутим, овај чланак тврди да су Јевреји били несразмјерно заступљени и пресудни за рани успех бољшевизма. Ова тврдња ће бити поткријепљена почевши од неких једноставних статистичких података Ричарда Линна:

• „Јевреји су били истакнути међу бољшевицима током грађанског рата између црвених и бијелих Руса 1917-1921. Црвену армију је предводио Троцки, који је био Јевреј, а Јевреји су били 40% највиших изабраних званичника у војсци. На Првом сверуском конгресу Совјета 1917. 31% бољшевичких делегата били су Јевреји. На Другом конгресу Совјета, Јевреји су били 37% бољшевичких делегата. Прва два шефа совјетске државе - Лев Камењев (рођен Розенфелд, 1883-1936) и Јаков Свердлов (1885-1919) - били су обојица Јевреји, а такође су били и први бољшевички шефови Москве и Петрограда-Камењев и Зиновјев. Од 1919. до 1921. Јевреји су чинили отприлике 25% Централног комитета Партије". [1]

У књизи Аркадија Ваксберга Стаљин против Јевреја, он документује: 

• „На трећу годишњицу Октобарске револуције објављен је шарени албум, који је отворен фотомонтажом галерије оснивача револуције - Лењина окруженог најближим друговима. Десно од Лењина је Зиновјев, лијево Троцки. На фотографијама је шездесет и један мушкарац, али Стаљин није међу њима. Можемо замислити његову фрустрацију и бијес. А од приказаних бољшевика, више од трећине, двадесет и двоје, су Јевреји. А на слици, штавише, нема Кагановича, Пјатницког, Голошчекина и многих других који су били дио владајућег круга, а чије би присуство на тој страници албума још више подигло проценат Јевреја”. [2]

Јевреји су заузимали истакнута мјеста у најближој групи Лењинових сарадника. Сет Францман, у свом чланку Was The Russian Revolution Jewish? говори о Лењиновом путовању у Тајген у Швајцарској у запечаћеном возу у пратњи његових најближих савезника и чланова партије. Према Францману, у возу је било 19 чланова Лењинове бољшевичке партије, савезника из мењшевичке фракције, и шест чланова јеврејског радничког савеза, при чему су скоро половина путника били Јевреји. Ово значајно присуство Јевреја у раној бољшевичкој партији и њихова блиска повезаност са Лењином одиграли су пресудну улогу у обликовању његових повољних ставова према јеврејском народу. Кевин Мекдоналд се такође дотиче овога:

• „На примјер, Лењин је отворено и више пута хвалио улогу Јевреја у револуционарном покрету; био је један од најодпорнијих и најдоследнијих у странци у својим осудама погрома и анти-семитизма уопште. Након револуције, одустао је од свог ранијег отпора јеврејском национализму, прихватајући да би под совјетском влашћу јеврејска националност могла бити легитимна. На самрти, Лењин је с љубављу говорио о јеврејском мењшевику Јулију Мартову, према коме је увијек задржао посебну личну наклоност упркос њиховим жестоким идеолошким разликама”. [3]

Табела представљена у дискусији илуструје да су, између 1918. и 1924. године, јеврејски чланови чинили између 40% и 60% Политбироа. Овај значајан приказ наглашава истакнуту улогу Јевреја у раном совјетском руководству, током критичног периода формирања и консолидације моћи Совјетског Савеза. Ови подаци наглашавају утицај јеврејских лидера у обликовању совјетске политике и правца у годинама након бољшевичке револуције. Подаци такође откривају приметну, иако смањену, превелику заступљеност Јевреја након што је Стаљин преузео власт, што је важно запажање с обзиром на Стаљинове анти-јеврејске тенденције и касније фокусирање на руски идентитет. Стаљинова диференцијација између онога што је он назвао „правом руском фракцијом“ и „јеврејском фракцијом“ још 1907. помаже да се објасни нагли пад јеврејског утицаја када је дошао на власт. Поред тога, тема говори о саставу комесара ЧЕКА, указујући да је само 4% Јевреја, што је статистика која је заваравајућа. Како Линн каже:

• „Када је 1918. основана Чека (тајна полиција), Јевреји су били 19% истражитеља; они су чинили 50% истражитеља запослених у одјељењу за борбу против тероризма. 1923. Чека је замијењена ОГПУ; Јевреји су чинили 15% високих званичника и половину (четири од осам) владајућег секретаријата". [4]

У оригиналној теми се не помиње да је ЧЕКА, позната по својим бруталним и нехуманим акцијама, покренула Црвени терор као државну политику, што је резултирало најмање 10.000 мртвих у року од неколико мјесеци. Расправа о бруталности Чеке неизбјежно води ка гулагама, са процјенама броја погинулих у распону од 2,3 милиона до 17,6 милиона. Кључне личности у успостављању и управљању гулаговима били су Нафтали Аронович Френкел и Матвеи Давидович Берман, од којих су обојица били Јевреји. Френкел је играо значајну улогу у организовању принудног рада, посебно у логору на Соловецким острвима, раном мјесту Гулага. Берман је, с друге стране, био кључан у развоју система гулага и водио је Гулаг од 1932. до 1937. године, примивши Орден Лењина 1933. НКВД, наследник ЧЕК-е, надгледао је његов први шеф, Генрик Јагода, који је био Јевреј. Поред тога, Јевреји су чинили 63% вишег руководства НКВД-а.

Улога јеврејских појединаца у оштрим акцијама Совјетског Савеза иде даље од њиховог учешћа у НКВД-у и радним логорима, укључујући и учешће у трагедијама као што је Холодомор. Холодомор се односи на вјештачки изазвану глад у Украјини која је довела до смрти милиона Руса и Украјинаца. Неки комунисти покушавају да оправдају Холодомор, тврдећи да није био посебно усмјерен на Украјинце. Међутим, савремена повијесна истраживања су оповргла ову тврдњу. На примјер, истраживање документовано у Узроцима украјинске смртности од глади, 1932-33 открива:

• „Антиукрајинска пристрасност у совјетској политици објашњава до 92% смртности од глади у Украјини и 77% у Украјини, Русији и Белорусији; отприлике половина укупног ефекта долази од пристрасности у централно планираној политици набавке хране”. [5]

У овом контексту, улога Лазара Кагановича у повећању броја погинулих у Украјини захтијева дискусију. Као истакнута личност блиска Стаљину и његовом шураку, као брат и сестра Стаљинове треће жене, која је била Јеврејка, Каганович је био једини јеврејски члан Политбироа 1930-их. Његов утицај је био значајан; послат је у Харков, тадашњу престоницу Украјине, са наредбом да се спроведе годишња квота за набавку житарица од 356 милиона пуда. Упркос апелима украјинског Политбироа да се смањи реквизиција жита од сељака, Каганович је, заједно са Молотовом, упорно одбијао ове апеле. Затим су донели политику која захтева већу производњу житарица и наметнули строге казне за непоштовање. 

Значајна уредба Стаљина и Кагановича је криминализирала крађу или оштећење имовине државне или колективне фарме, што је кажњавало смрћу. Кагановичеве мјере, укључујући његове директиве о набавци житарица и његово учешће у рушењу великих вјерских објеката попут московске катедрале Христа Спаситеља, критиковане су због своје озбиљности. Његове радње, посебно током глади у Холодомору 1932–33, навеле су Апелациони суд у Кијеву да их наведе као доказ његовог учешћа у геноцидним актима над Украјинцима. Одгајан у окружењу прожетом јеврејским етноцентризмом, Кагановичево васпитање и поступци су детаљно описани у биографији Стјуарта Кахана, Вук из Кремља , истичући његове ране утицаје, укључујући учења његовог стрица.

• „Шта год је добро за Јевреје“, рекао му је ујак Левик. „Следите само ту линију резоновања“. [6]

Кључна фигура блиска Стаљину, а повезана кроз брак као брат Стаљинове треће жене, која је била Јеврејка, Каганович је имао јединствен положај 1930-их као једини јеврејски члан Политбироа. Његов утицај је био значајан; послат је у Харков, тада главни град Украјине, да одреди квоту за набавку житарица од 356 милиона пуда годишње. Упркос молбама украјинског Политбироа за смањење реквизиција жита од сељака, Каганович је, заједно са Молотовом, одлучно одбио ове захтеве. Након тога, издали су директиву за повећање производње житарица и строге казне за непоштовање. Значајно је да је декретом који су донијели Стаљин и Каганович крађа или саботажа државне или колективне имовине проглашена тешким кривичним дјелом. Кагановичеве акције, укључујући његове директиве о набавци житарица и његову улогу у уништавању значајних вјерских објеката попут Саборног храма Христа Спаситеља у Москви, подвргнути су истрази због њихове оштрине. Његове поступке је Апелациони суд у Кијеву цитирао током истраге о глади у холодомору 1932-33. као доказ његове умијешаности у геноцидне акције против Украјинаца.

Бруталност бољшевичке политике је такође примјер црвеног терора. Јаков Свердлов, који је био предсједник Сверуског централног извршног комитета од 1917. до 1919. године, Лењин је хвалио као примјерног револуционара. Свердловљев позив на ,,немилосрдни масовни терор" против противника револуције у августу 1918. и накнадно усвајање његове резолуције о широко распрострањеном терору одражавају оштре мјере које је применило бољшевичко руководство. Штавише, значајна улога Свердлова у погубљењу цара Николаја II и његове породице наглашава обим ових акција. Повијесни записи се разликују, при чему неки приписују налог за погубљење директно Свердлову, док други предлажу колективну одлуку са Лењином. Троцково препричавање указује на заједнички договор између Свердлова и Лењина о неопходности погубљења цара. Јуриј Слезкине у Јеврејском вијеку каже:

• „Почетком грађанског рата, јуна 1918, Лењин је наредио да се убију Николај II и његова породица. Међу људима којима је повjерено извршавање наређења били су Свердлов, Филип Голошчокин и Јаков Јуровски". [7]

Појединци о којима је ријеч, укључујући Јакова Јуровског, познатог по својој улози у погубљењу цара и његове породице, били су јеврејског поријекла. Јуровски је надгледао кључне аспекте овог мрачног догађаја, од подјеле оружја до коначног одлагања тела. Такви примјери истичу не само значајно присуство Јевреја у бољшевичким редовима већ и њихову умијешаност у критичне и контроверзне акције под СССР-ом. Јевреји су се нашли на утицајним совјетским позицијама, што је промјена која се углавном приписује Лењиновом повољном ставу према њима, омогућавајући ниво културног утицаја који је раније био недостижан. Совјетски устав из 1918. године, посебно члан 22, подржавао је права свих етничких група, док је декрет који је Лењин издао 25. јула 1918. експлицитно осудио анти-семитизам, означавајући га као „контрареволуционалан“. Ова правна и државна подршка отворила је пут Јеврејима да се попну на истакнуте културне и друштвене позиције. Анализа Ричарда Лина даље илуструје несразмерну заступљеност Јевреја у различитим сферама совјетског живота, наглашавајући њихов успон и утицај током овог периода.

Примјетно је да су 1949. године, усред почетка анти-космополитске кампање, Јевреји наставили да имају бројне професионалне улоге највишег нивоа. Чинило се да је антисемитизам који су испољили Стаљин и совјетски режим више на површинском нивоу, првенствено усмјерен на јеврејске чланове унутар партије који су се одвојили од стаљинистичке идеологије. Идеја да је јеврејским бољшевицима лишен јеврејског идентитета је очигледно неоснована. О томе се опширно говори у Култури критике Кевина Мекдоналда , посебно у трећем поглављу, које се бави јеврејским идентитетом комунистичких Јевреја.

• ,,Неколико фактора иде у прилог претпоставци да се јеврејска идентификација догодила код значајног процента етничких Јевреја: (1) Људи су класификовани као Јевреји у зависности од њихове етничке припадности, барем дјелимично због резидуалног анти-семитизма; ово би наметнуло јеврејски идентитет овим појединцима и отежало преузимање ексклузивног идентитета као припадника веће, инклузивније политичке групе. (2) Многи јеврејски бољшевици, попут оних у Евсекцији и ЈАЦ-у, агресивно су настојали да успоставе секуларну јеврејску субкултуру. (3) Веома мали број Јевреја на љевици је замишљао постреволуционарно друштво без наставка Јудаизма као групе; заиста, преовлађујућа идеологија међу јеврејским љевичарима била је да ће постреволуционарно друштво окончати анти-семитизам јер ће окончати класни сукоб и посебан јеврејски профил занимања. (4) Понашање америчких комуниста показује да су јеврејски идентитет и примат јеврејских интереса над комунистичким били уобичајени међу појединцима који су били етнички јеврејски комунисти (види доле). (5) Постојање јеврејске крипсе у другим временима и мјестима комбиновано са могућношћу да су самообмана, идентификациона флексибилност и идентификациона амбивалентност важне компоненте Јудаизма као групне еволуционе стратегије". [8]

Слично томе, постоје бројни анегдотски примјери јеврејских комуниста који су се снажно идентификовали са својим јеврејским насљеђем. Иља Еренбург, познати новинар у СССР-у, је одличан примјер. Пријатељи Еренбурга су приметили да га ништа није разбјеснило више од анти-семитизма. Као што је наведено у биографији Еренбурга:

• „Еренбург никада није порицао своје јеврејско поријекло и пред крај свог живота је често понављао пркосно увјерење да ће себе сматрати Јеврејином „све док на земљи остане један антисемита". [9]

Многи писци су истакли да су Јевреји задржали свој посебан идентитет и да се нијесу у потпуности стопили у ширу совјетску културу. Умјесто тога, често су се опирали марксистичко-лењинистичкој политици заснованој на јеврејским перспективама, као што се види у јеврејском отпору Пакту Молотов-Рибентроп. Ово одражава Стаљиново признање одвојених „јеврејских“ и „правих руских“ група унутар бољшевичке партије. Штавише, студија Хенрика Цимека Jews In The Polish Communist Movement истакла је да су Јевреји значајно презаступљени у комунистичким партијама широм источне Европе. На примјер, Хенрик Цимек у „Јевреји у пољском комунистичком покрету (1918–1937)“ примјећује да је у јануару 1936. национални састав централног комитета КПП (Комунистичке партије Пољске) био 31,6% Јевреја. Штавише, Јевреји су чинили већину у неколико кључних области КПП-а, и током 1927-1936, они су чинили 90% комуниста прогањаних на пољским судовима. До 1938. Јевреји су чинили 25% чланова КПП. Лидери комунистичке Пољске од 1948. до 1956., укључујући Бермана, Болеслава Биерута и Хилари Минц, такође су били Јевреји. Истраживање Јафа Шаца илуструје да су јеврејски комунисти у Пољској били под дубоким утицајем свог јеврејског васпитања, првенствено су говорили јидиш, и да су били под великим утицајем других Јевреја, укључујући значајне личности попут Троцког и Русенберга. Слично, у мађарској револуцији 1919. године доминирали су јеврејски лидери, са Белом Куном, Тибором Самуелијем и Јено Лендлером међу водећим личностима, сви јеврејског порекла, осим Шандора Гарбаија. 

РФСГ тврди да се бољшевизам не може сматрати јеврејским због минималне јеврејске заступљености у партији и шире јеврејске заједнице која преферира мењшевике и бундисте у односу на бољшевике. Међутим, ова логика не важи када је упоредимо са савременом америчком политиком. На примјер, јасно је да јеврејска америчка заједница не подржава универзално неоконзерватизам, али то не негира реалност да је на неоконзервативизам значајно под утицајем и вођеним од стране јеврејских интелектуалаца. Као што је документовано у чланку ХААРЕТЗ-а из 2003:

• „Током прошле године, у граду се појавило ново веровање: вјера у рат против Ирака. Ту ватрену вјеру ширила је мала група од 25 или 30 неоконзервативаца, готово сви Јевреји, скоро сви интелектуалци (делимичан списак: Ричард Перл, Пол Волфовиц, Даглас Фејт, Вилијам Кристол, Елиот Абрамс, Чарлс Краутамер)". [10]

Свакако, недостатак универзалне подршке јеврејске заједнице не дисквалификује странку или покрет да се сматрају јеврејским. 

Финансијски капитал и бољшевичка револуција 

Овај одjељак се првенствено ослања на Волстрит и Бољшевичку револуцију Антонија Сатона као свој главни извор. Иако је књига наишла на значајне критике, од којих су неке оправдане, Сатонов рад, укључујући У Вол Стриту и Успон Хитлера, користила је Инфраред заједница да тврди да су капиталисти са Волстрита такође подржавали Хитлера. Исто тако, Суттонов рад је цитиран у самој нити на коју овај чланак одговара. С обзиром на овај контекст, чини се разумним позвати се на Суттонов рад из ината. Упркос неким дискутабилним тачкама, као што је тврдња да је предсjедник Вилсон Троцком дао пасош, Сатон пружа убjедљиве доказе из примарног извора који подржавају његову ширу тврдњу да су њујоршки банкари заиста подржавали бољшевичке револуционаре. Наша дискусија почиње путовањем Троцког у Њујорк.

Као што Сатон документује: 

• „Џозеф Недава процењује приход Троцког из 1917. на 12,00 долара недjељно, „допуњен неким хонорарима за предавања“. Троцки је био у Њујорку 1917. три мjесеца, од јануара до марта, тако да то чини 144,00 долара прихода од Новог мира и, рецимо, још 100,00 долара хонорара за предавања, укупно 244,00 долара. Од ових 244,00 долара Троцки је могао да поклони 310,00 долара својим пријатељима, плати стан у Њујорку, обезбеди своју породицу - и пронађе 10.000 долара које су му у априлу 1917. одузеле канадске власти у Халифаксу. Троцки тврди да су они који су рекли да има друге изворе прихода "клеветници" који шире "глупе клевете" и "лажи", али ако Троцки није играо коње на тркалишту на Јамајци, то се не може учинити. Очигледно је да је Троцки имао непријављен извор прихода". [11]

Гдjе је Троцки стекао овај неоткривени приход? Износ, 10.000 долара 1917. године, износи приближно 241.000 долара у данашњој валути. Сатон представља доказе који сугеришу да средства потичу из Њемачке.

• „Износ од 10.000 долара њемачког поријекла се такође помиње у званичном британском телеграму канадским поморским властима у Халифаксу, које су захтијевале да се Троцки и страна на путу ка револуцији повуку са СС Кристијанијафјорда (види страну 28). Такође из извештаја британске Дирекције обавештајних служби сазнајемо да је Грегори Вајнштајн, који је 1919. године требало да постане истакнути члан Совјетског бироа у Њујорку, прикупљао средства за Троцког у Њујорку. Ова средства потичу из Њемачке и каналисана су преко Волкс-цајтунга, немачких дневних новина у Њујорку, а субвенционисана од стране њемачке владе". [12]

Не треба да чуди што су Њемци финансирали бољшевике. Сада је широко прихваћено међу главним повијесничарима да Њемачка заиста финансијски подржава бољшевике. Ово потврђује и телеграм државног секретара официру за везу Министарства спољних послова у Генералштабу.

• „Разбијање Антанте и касније стварање нама прихватљивих политичких комбинација представљају најважнији ратни циљ наше дипломатије. Русија је изгледала као најслабија карика у непријатељском ланцу. Стога је задатак био да се постепено олабави и, када је то могуће, да се уклони. То је била сврха субверзивне активности коју смо изазвали да се спроведе у Русији иза фронта — прије свега промовисање сепаратистичких тенденција и подршка бољшевицима. Тек када су бољшевици од нас примили сталан прилив средстава кроз различите канале и под различитим етикетама, били су у позицији да изграде свој главни орган, Правду, да спроведу енергичну пропаганду и да значајно прошире првобитно уску основу своје партије. Бољшевици су сада дошли на власт; колико дуго ће задржати власт још се не може предвидети. Потребан им је мир да би ојачали сопствени положај; с друге стране, потпуно је у нашем интересу да искористимо период док су они на власти, који може бити кратак, да бисмо постигли прво примирје, а затим, ако је могуће, мир". [13]

У Russian Revolution: A New History, Шон Мекмикин тврди да су њемачка средства била кључна у куповини нове штампарије за бољшевике, трошак који би био једнак око 12,5 милиона долара у данашњој валути. Процес усмјеравања њемачког новца бољшевицима укључивао је неколико посредника, међу којима је значајна личност јеврејски комуниста Александар Парвус. Парвус је помогао да се успостави финансијска мрежа, подржана од стране њемачке обавјештајне службе, која је радила преко офшор рачуна у Копенхагену. Ова мрежа је олакшала трансфер немачких средстава у Русију кроз низ лажних трансакција у које су биле укључене лажне компаније. Иако су многе трансакције ових компанија биле легитимне, коришћене су као покриће за дискретно усмеравање средстава бољшевицима. Ова шема искористила је неадекватну фискалну и царинску инфраструктуру у Скандинавији, која је била преплављена ратним активностима црног тржишта у региону.

РСТГ-ова нит на Твитеру говори о Олофу Ашбургу, окарактеришући га као малог банкара чије су идеолошке склоности биле личне и одвојене од шире банкарске индустрије. РСТГ сугерише да је Ашбург можда присвојио средства од неких клијената Волстрита да би подржао бољшевике, али такође наглашава недостатак конкретних доказа за ову тврдњу. Овај став је заузет упркос томе што се позива на Сатонову књигу која детаљно описује Ашбургове финансијске доприносе бољшевицима, а да се не доказује њихова безначајност. Насупрот томе, Сатоново истраживање наглашено утврђује значајну улогу Ашбурга у мобилизацији финансијске подршке бољшевицима, што указује на значајнију укљученост него што РСТГ признаје. 

• „Сада смо отишли ​​даље од ових доказа како бисмо успоставили континуирани радни однос између бољшевичког банкара Олофа Ашберга и компаније Гуаранти Труст коју контролише Морган у Њујорку прије, током и послије Руске револуције. У царско вријеме Ашберг је био Морганов агент у Русији и преговарач за руске зајмове у Сједињеним Државама; током 1917. Ашберг је био финансијски посредник за револуционаре; а након револуције Ашберг је постао шеф Рускомбанке, прве совјетске међународне банке, док је Макс Меј, потпредседник Гарантног фонда под контролом Моргана, постао директор и шеф одељења за иностранство Руском банке". [14]

Сатон даље елаборира у свом сажетку доказа о мјери у којој су Волстрит и корпоративна Америка финансијски подржавали бољшевике:

• ,,Штавише, постоје докази о трансферима средстава од банкара са Волстрита у међународне револуционарне активности. На примјер, постоји изјава (поткријепљена телеграмом) Вилијама Бојса Томпсона — директора Банке федералних резерви Њујорка, великог акционара у Чејс банци коју контролише Рокфелер, и финансијског сарадника Гугенхајмових и Морганових — да је он (Томпсон) допринео милион долара у сврху пропаганде Болшвик Револуције. Сасвим осим финансија, идентификовали смо и друге, и можда значајније, доказе о умијешаности Волстрита у бољшевичку ствар. Америчка мисија Црвеног крста у Русији била је приватни подухват Вилијама Б. Томпсона, који је јавно понудио партизанску подршку бољшевицима. Документи британског ратног кабинета који су сада доступни бележе да је британска политика преусмерена ка режиму Лењина-Троцког личном интервенцијом Томпсона са Лојдом Џорџом у децембру 1917. Репродуцирали смо изјаве директора Томпсона и замјеника предсједника Вилијама Лоренса Сондерса, обојица из Федералне резервне банке Њујорка, који снажно подржавају бољшевике". [15]

У својој теми, РСТГ поставља питање: ,,Зашто би јеботе Волстрит подржао људе који су поништили све спољне дугове? " Међутим, Сатон даје директан одговор на ово:

• „Који мотив објашњава ову коалицију капиталиста и бољшевика? Русија је тада била — и данас је — највеће неискоришћено тржиште на свијету. Штавише, Русија је тада и сада представљала највећу потенцијалну конкурентску пријетњу америчкој индустријској и финансијској надмоћи. (Поглед на мапу свијета довољан је да укаже на географску разлику између огромне копнене масе Русије и мањих Сједињених Држава.) Волстрит мора да има хладне дрхтавице када Русију визуализује као другог суперамеричког индустријског гиганта". [16]

Образложење за подршку Њемачке бољшевицима је једноставно; њихов циљ је био да посију што више политичких поремећаја у земљи са којом су били у рату. Ипак, финансијска подршка бољшевика није била ограничена на немачке банкаре и подршку владе. По доласку на власт бавили су се пљачком. ВТсИК је 23. фебруара 1922. издао декрет којим је тражио конфискацију црквене имовине, посебно предмета украшених драгуљима и драгоцјеним материјалима, који су се продавали за девизе за куповину хране из иностранства. Док су се поједини припадници православног свештенства, критиковани због апатије према жртвама глади, повиновали указу, други, укључујући и патријарха Тихона, томе су се успротивили. Њихов отпор је довео до пљачке цркава и суђења и погубљења свештеника усред јавног негодовања. До јула 1922. држава је присвојила огромну количину вредних предмета из цркве. Иако РСТГ имплицира да су бољшевици представљали сељаке, поставља се питање стварне реакције сељака на пљачку цркве. Уништење Руске православне цркве од стране бољшевика је добро документовано, али перспектива сељака о овоме остаје тема од интереса. Књига Линне Виола, Peasant Rebels Under Stalin, истражује овај аспект. 

• „Кампања против цркве је на крају, барем формално, модерирана у марту 1930. Стаљиновим привременим повлачењем. Узнемирена међународним његодовањем и побуном сељака, совјетска власт би неко вријеме заузела нешто суздржанији приступ цркви. Сељачки протести против затварања цркава послужили су за уједињење и мобилизацију сеоских заједница против државе. Извјештај из Тамбова у прољеће 1930. године јасно је то јасно указао на то да је једна ствар бавити се кулаком, а друга ствар бавити се црквом и свештеницима које подржавају сви сељаци. Према извјештају, напад на цркву није помогао колективизацији. У неким областима протести сељака су заправо довели до поновног отварања цркава. У Сухиническом округу, у западном региону, на примјер, десет од шеснаест затворених цркава поново је отворено послије марта 1930". [17]

Сељаци су се снажно опирали колективизацији, озлоглашеној политици Совјетског Савеза осмишљеној да уништи сељачку културу. Виола наставља:

• „Колективизација је трансформисала село у унутрашњу колонију из које су се данак – у облику жита, пореза, рада и војника – могао извлачити за финансирање индустријализације, модернизације и одбране земље. Совјетска сељачка колонија, као и већина колонија, имала је „домаћу културу“ која је била складиште идентитета, независности и отпора и, као таква, препрека пуној колонизацији. Колективизација је била исто толико напад на ту културу колико и борба око ресурса. Културни сукоб колективизације почео је као сукоб између града и села и прерастао у настојање да се створи нова совјетска култура у селу. Циљ странке је био да се елиминишу разлике између града и села, радника и сељака — у ствари, уништавање сељаштва као културе. Овај окупациони рат се одразио и водио у дискурсу о колективизацији и стаљинистичкој културној револуцији. Село је захватио оно што су сељаци звали масакр у Вартоломејској ноћи. Како је државна репресија расла, насиље сељака се повећавало, а како се насиље сељака повећавало, државно насиље се повећавало, што је довело до наизглед бескрајног крешенда хапшења, пљачке, батинања и бијеса. Крешендо је, међутим, нагло стао када је 2. марта 1930. Стаљин објавио „Вртоглавица од успјеха,” окривљујући за бијес кадрове нижег нивоа који су заиста били вртоглави од успеха, али није признао никакву централну одговорност. Убрзо су проценти колективизације почели да опадају, пошто су сељаци присвојили Стаљиново име у својој борби против кадрова колективизације. Сељаци су масовно напуштали колективне фарме, смањујући проценат колективизованих домаћинстава у СССР-у са 57,2% у марту на 38,6% у априлу, 28% у мају, и даље опадајући све док у септембру не падну на најнижи ниво од 21,5%. Пад регионалних стопа био је подједнако драстичан". [18]

Сељаци су се недвосмислено противили опресивној природи колективизације и дигли побуне против ње. Њихов отпор је разумљив; њихов културни идентитет и друштвене структуре су систематски разбијани. Они су себе доживљавали као поново колонизоване, упоређујући колективизацију са модерним обликом кметства. Штавише, материјални услови сељака су се погоршали током колективизације. Због превеликих државних квота, сељаци су често на крају добијали мање за свој рад него прије него што је политика спроведена. Ово је довело до значајног поремећаја пољопривредне продуктивности, која се није опоравила на нивое пре колективизације све до 1940. У Русима , Хедрик Смит се позива на совјетски чланак из 1975. који открива да су приватне фарме, које су заузимале мање од 1% обрадивог земљишта (око 20 милиона хектара), производиле високу вриједност свјетлости од приближно 27% совјетске пољопривредне производње, што је приближно 27% веће од совјетске пољопривредне производње, то колективних фарми. Мерле Фаинсод даље истражује ову тему:

• „Процијењено је да је 1952. године укупна подјела готовине колхозницима од колхозних зарада износила само једну четвртину готовинског прихода који су добијали од производње својих приватних парцела". [19]

Јасно је да је колективизација била далеко од успјеха. То је изазвало широке немире међу сељацима, од којих су многи, у знак протеста, заклали сопствену стоку. Ово поставља питање: ако су бољшевици наводно били партија сељака, зашто би спроводили политику тако драстичну да је довела до глади, узрокујући смрт милиона сељака? Као што је раније поменуто у овој дискусији, бољшевичку партију су значајно сачињавале, а можда чак и доминирале урбанизоване етничке групе, укључујући, али не ограничавајући се на Јевреје и Летонце. Присуство претежно урбанизоване демографске групе унутар партије, заједно са снажном приврженошћу идеолошким уверењима, вероватно је подстакло непоколебљиву посвећеност колективизацији, упркос њеном катастрофалном утицају на животе безбројних сељака.

Стаљинова русификација бољшевизма

За вријеме Стаљина, преговори са национал-социјалистичком Њемачком, наглашени разговорима са Јоахимом фон Рибентропом, сигнализирали су помак ка усклађивању совјетске политике са анти-јеврејским осјећањима, што је демонстрирано замјеном Максима Литвинова Вјачеславом Молотовом на мјесту министра иностраних послова 1939. Ова промјена је била праћена уклањањем Стаљинових Јевреја из Њемачке и отвори пут пакту о ненападању. Ово доба је обиљежено порастом анти-јеврејских тенденција унутар Стаљинове политике, подстакнуте његовим анимозитетом према Лаву Троцком и ционизму. Сходно томе, касних 1930-их до раних 1940-их дошло је до драматичног пада јеврејске заступљености у совјетском руководству, пала је на 5% до 1940. године. 

Након совјетске инвазије на Пољску, Стаљин је покренуо пресељење Јевреја, заједно са другим етничким групама за које се сматрало да су у опасности од национал-социјалистичког прогона, у Јеврејску аутономну област и Сибир. Ова премјештања, дио шире стратегије током Другог свјетског рата, изложила су ове групе тешким условима. Међутим, кључно је контекстуализовати Стаљинове акције не само као анти-јеврејске, већ и као дио шире стратегије против наводних неистомишљеника. Изнијансирана анализа Ју Сјанга и Џи Зенга у Antisemitism or Political Purge? Stalin’s Jewish Policies Revisited, сугерише да је Стаљинова анти-јеврејска политика била испреплетена са његовим ширим политичким чисткама, циљајући на оне које је сматрао претњом свом режиму, а не само акте етничке или вјерске дискриминације.

• „Прогон Јевреја под Стаљиновим режимом нашироко је схватан као доказ да је анти-семитизам био урођени елемент стаљинизма. Међутим, преиспитивање јеврејске политике тиранина, домаће и међународне, открило би да се Стаљин тешко може дефинисати као анти-семит. Политичка чистка Јевреја била је претежно узрокована његовим страхом од растућих националних осјећања совјетског јеврејства након успостављања Државе Израел (којој је дао одлучну подршку), а вођена његовом параноичном жељом за унутрашњом подаништвом и политичким конформизмом у контексту раног Хладног рата". [20]

Мотивација није била анимозитет према Јеврејима, већ идеолошки прагматизам. Стаљинов СССР није оклијевао да очисти бројне етничке групе, што је судбина која није посебно задесила јеврејско становништво. Ј. Отто Похл то илуструје користећи различите изворе.

• ,,Ипак, гледајући податке о укупним хапшењима НКВД-а и од 1. јануара 1936. до 1. јула 1938. можемо направити неке генерализације. Укупан број хапшења од стране НКВД-а током ове две и по године био је 1.420.711. Највећи број су били етнички Руси са 657.799 ухапшених или 43,6% од укупног броја. Етнички Руси су чинили 58,4% совјетског становништва и стога су били знатно недовољно заступљени међу жртвама Великог терора. Слично, Украјинци са 189.410 ухапшених или 13,3% од укупног броја такође су били недовољно заступљени јер су чинили 16,5% становништва. Насупрот томе, Пољаци са 105.485 ухапшених или 7,4% чинили су само 0,4% становништва и били су више заступљени са фактором од 18,5. Следећи по заступљености су Летонци са 21.395 ухапшених или 1,5%. Они су чинили само 0,1% совјетске популације и били су презаступљени међу хапшењима за фактор од 15. Финци са 10.678 ухапшених су на реду са 0,7% хапшења и 0,1% становништва или прекомерном заступљеношћу за фактор 7. Немци са 75.331 хапшењима представљају 5,33% хапшења, а преко 5,33% хапшења Совјетског Савеза. 6.625 пута. Насупрот томе, Јевреји су били мало више заступљени у укупним хапшењима. Имали су 30.545 хапшења или 2,1% од укупног броја и чинили су 1,8% становништва СССР-а. Масовна хапшења и погубљења Великог терора 1937-1938, стога, нијесу била несразмјерно усмјерена на Јевреје". [21]

Током најтежих времена у СССР-у, упркос широко распрострањеном прогону заједница у дијаспори, Јевреји нијесу били несразмјерно мета мета у односу на величину њихове популације. Примјећено је да су Јевреји напредовали током свих фаза повијести СССР-а, на њих није утицала анти-космополитска кампања или друге широке мјере СССР-а које су довеле до широко распрострањеног прогона. РСТГ тврди да када је наведено да је анти-семитизам био кажњив смрћу под Стаљином, то се посебно односило на „погромисте“ или оне који су починили дјела масовног насиља над Јеврејима, која су била нарочито распрострањена током грађанског рата. Међутим, он није успио да пружи доказе за ову тврдњу. Испод је комплетан Стаљинов одговор на вашу процену да ли је мислио на „погромисте“ или не.

• „Национални и расни шовинизам је остатак мизантропских обичаја карактеристичних за период канибализма. Анти-семитизам, као екстремни облик расног шовинизма, је најопаснији траг канибализма. Анти-семитизам је од користи експлоататорима као громобран који одбија ударце које радни људи упућују капитализму. Анти-семитизам је опасан за радни народ јер је лажни пут који их скида са правог пута и спушта у џунглу. Отуда комунисти, као досљедни интернационалисти, не могу а да не буду непомирљиви, заклети непријатељи анти-семитизма. У СССР-у је антисемитизам кажњив најстрожим законом као појава дубоко непријатељска према совјетском систему. По закону СССР-а активни анти-семити подлијежу смртној казни". [22]

Антисемитизам је описан као „екстремни облик расног шовинизма“. Јасно је да је Стаљин мислио на појединце који су гајили анимозитет према Јеврејима, а не само на оне који су учествовали у насиљу против њих. Постоје анегдотски докази који сугеришу да је Совјетски Савез предузео акцију против антисемита. Др Норман Ф. Цантор расправља о томе у The Jewish Experience, гдје каже:

• ,,Совјетски естаблишмент је био толико осјетљив на јеврејско питање да је чак и наговјештај такозваног „скривеног анти-семитизма” био довољан да изазове искључење из Комунистичке партије. Чак и критиковање некога ко је Јеврејин било је довољно да изазове страшне последице. На примјер, двојица украјинских лидера, Григориј Петровски и Влас Чубар, дошли су у Москву да се лично пожале Стаљину на оштре Кагановичеве мјере у Украјини које су убијале све најспособније раднике. Стаљин је бранио Кагановича и оптужио Петровског и Чубара за анти-семитизам. Чубар је на крају убијен, Петровски ухапшен, а син Петровског погубљен”. [23]

Послије Другог свјетског рата, Совјетски Савез је покренуо реконструкцију онога што је назвао „космополитизмом“, што је негативно утицало на многе интелектуалце, укључујући и значајан дио Јевреја. Упркос томе, Стаљин је уложио значајне напоре да удаљи анти-космополитску кампању од оптужби за антисемитизам. Кевин Мекдоналд примјећује:

• „Тако је Стаљин мијешао своје мјере против Јевреја са отвореним изразима филосемитизма и често је укључивао неколико не-Јевреја да би прикрио анти-јеврејске намере. На примјер, непосредно прије серије суђења у којој је 11 од 16 оптужених били Јевреји, било је широко објављено суђење двојици не-Јевреја под оптужбом за анти-семитизам. У суђењима Јеврејима није се помињало јеврејско етничко поријекло и, са једним изузетком, оптужени су помињани само њиховим (нејеврејским) партијским псеудонимима, а не њиховим јеврејским именима. Стаљин је наставио да даје почасти и награде јеврејским уметницима током 1930-их, чак и док је уклањао врхунске јеврејске политичке вође и замијенио их нејеврејима. Кампања за уклањање Јевреја са административних позиција у културном естаблишменту почела је још 1942. године, поново праћена наградама и наградама истакнутим јеврејским научницима и уметницима како би се одбациле оптужбе за анти-семитизам". [24]

Ова кампања је неселективно циљала на појединце различите етничке припадности који су показивали било какав афинитет према западним идеалима, што је довело до широко распрострањеног губитка посла и затварања. Интензивирање акција против Јевреја подстакло је шпекулације о масовном пресељењу у Биробиџан, удаљену испоставу на Далеком истоку, што је план заустављен Стаљиновом смрћу. Битно је разумјети да Стаљинова политика није била укоријењена у националистичким или конзервативним идеологијама пер се. Користио је национализам током Другог свјетског рата да његује јединство, подиже морал и супротставља се силама Осовине. Репресивне мјере његовог режима нијесу биле искључиво за Јевреје, већ су укључивале и друге етничке и вјерске групе које се доживљавају као пријетње, као што су Пољаци, балтички народи, Финци и Татари. Прогон Јевреја постао је акутнији када се укрштао са ционистичким склоностима или када се чинило да Израел нагиње Сједињеним Државама.

Стаљинов приступ јеврејским лидерима и широј јеврејској заједници, посебно онима који су били кључни током бољшевичке револуције, одражава сложену интеракцију политичке стратегије, идеолошких битака и геополитичког маневрисања, а не отвореног антисемитизма. Упркос значајном учешћу Јевреја у совјетском руководству, Стаљинова политика је често негативно утицала на јеврејске интересе, што је довело до оптужби за анти-семитизам. Међутим, ови поступци, укључујући његово противљење ционизму и чишћење јеврејских бољшевика попут Троцког, били су мотивисани више Стаљиновом визијом комунизма и вођства, а не етничком или расном пристрасношћу. Стаљин је ционизам, са циљем успостављања јеврејске националне државе, видио као супротан комунистичким идеалима, тврдећи да он промовише национализам и дијели глобални пролетаријат, слабећи тако борбу против капитализма и империјализма.

Стаљиново противљење ционизму и чистке усмјерене против Троцког и његових присталица, од којих су многи били Јевреји, треба посматрати као дио ширих идеолошких напора да се очува комунистичка кохезија, а не као дјела анти-јеврејства. Ово гледиште указује да су Стаљинове акције биле усмјерене на сузбијање неслагања у комунистичким редовима и да су били елементи шире геополитичке стратегије, а не манифестација инхерентне расне или етничке пристрасности. Значајно присуство Јевреја у совјетском руководству, праћено циљаним чисткама, открива нијансирану интеракцију у којој су перципиране репресивне мере заправо биле компоненте Стаљинових свеобухватних политичких и идеолошких циљева, а не подстакнуте анти-јеврејским намјерама.

• „Не може бити озбиљне сумње да су троцкисти у савезу са другим старим бољшевицима као што су Зиновјев и Камењев били саучесници у покушају рушења совјетске државе под Стаљином. На крају крајева, то је био раисон д'етре Троцког и других, а Троцкова охолост није могла да сакрије његове циљеве. Чишћење ових анти-стаљинистичких завјереника било је само дио стаљинистичке борбе против старих бољшевика". [25]

Као што је примјетио Александар Солжењицин у Two Hundred Years Together, након Стаљинове смрти, совјетска влада је уложила напоре да смањи превелику заступљеност Јевреја у улогама високог статуса.

ЗАКЉУЧАК

Јевреји су били знатно презаступљени и играли су кључну улогу у формирању бољшевичке партије и развоју СССР-а, што је наглашено подскупом који је дао велики дио података РСТГ-а.

• „Несумњиво је тачно, као што ћемо виђети, да су међу раним бољшевичким елитама Јевреји били знатно презаступљени". [26]

Овај чланак у The Mischling Review треба критиковати због тога што садржи грешке, селективно извјештавање и искључује одређене информације из својих извора, за које вјерујемо да одражавају специфичну јеврејску пристрасност. Упркос овим питањима, у чланку се признаје значајна улога Јевреја. Инфрацрвени често заобилазе дискусије о утицају и моћи јеврејских појединаца унутар различитих политичких покрета. Умјесто да се ове тачке позабаве, постоји тенденција да се друштвена и културна питања приписују другим групама, чиме се скреће пажња са стварних утицаја на изазове са којима се суочавају Срби бијеле радничке класе.

Марксизам је, од свог настанка од Карла Маркса, био испреплетен са јеврејским интелектуалним традицијама. Иако је Марксова породица прешла на Хришћанство, важно је признати да је Мозис Хес, познат као отац лабуристичког ционизма, наводно имао значајан утицај на Марксово размишљање. Његов биограф такође приписује Хесу кључно учешће у претварању Енгелса у комунизам. Упркос широко распрострањеним оптужбама из различитих политичких углова који означавају Маркса као антисемиту, ове тврдње занемарују критичне нијансе. На примјер, Марксов рад, О јеврејском питању, заправо је био одговор на анти-јеврејске ставове Бруна Бауера, служећи као одбрана јеврејског народа, а не као напад. Ову перспективу подржава британски социолог Роберт Фајн у својој анализи Карл Маркс и Радикална критика анти-семитизма.

• „Марксов есеј о јеврејском питању из 1843. био је важан и рани случај. У овом есеју Маркс је имао за циљ да одбрани право Јевреја на пуну грађанску и политичку еманципацију (тј. на једнака грађанска и политичка права) заједно са свим другим њемачким грађанима... Маркс је потврдио тврдњу Јевреја на пуна грађанска и политичка права без обзира да ли одлуче да остану Јевреји или не. Док је Маркс био критичар свих религија и вјерских секти, укључујући Јудаизам, он је афирмисао право свакога да слободно практикује религију без државних привилегија или дискриминације. Није било разлога да се прави изузетак од Јевреја. Не може бити слободе од вјероисповјести без слободе да будете католик, протестант, Јеврејин, муслиман итд., а да сте у исто вријеме пуноправни грађанин државе. Док је Бауер поновио генерално предрасудно представљање Јевреја као „трговца“ и „новчаника“, Марксов одговор је био да је у модерном свијету „новац постао свјетска сила, а практични дух Јевреја постао је практични дух хришћанских народа“. Другим ријечима, зашто се зајебавати са Јеврејима?”. [27]

Истина, Маркс је досљедно одржавао односе поштовања са јеврејским заједницама и држао позитиван осјећај јеврејског идентитета. Џеролд Сајгел, у својој књизи Марксова судбина, истиче овај аспект, примјећујући:

• „Према Јеврејима и јеврејству Маркс је увијек задржао многе позитивне везе. Међу његовим најближим пријатељима били су Јевреји Хајнрих Хајне и Лудвиг Кугелман; једно вријеме је био близак са Мозисом Хесом, а помогао је бившем келнском комунисти Абрахаму Џејкобију да емигрира у Америку (гдје је постао утицајан љекар)". [28]

Маркс се залагао за интеграцију и еманципацију Јевреја у нејеврејским друштвима, фокусирајући се не на критику јеврејских заједница, већ на ширу критику која је имала за циљ разбијање преовлађујућих норми и институција како европске хришћанске тако и религиозне јеврејске културе. Његову идеологију, марксизам, Кевин Макдоналд је протумачио као заштиту секуларних јеврејских интереса, пружајући критичан оквир за разумијевање и трансформацију друштвених структура.

• „Штавише, универзалистичка утопијска идеологија као што је марксизам је идеално средство за служење јеврејским покушајима да развију позитиван самоидентитет, док и даље задржавају свој позитивни идентитет Јевреја и своју негативну процјену нејеврејских структура моћи. Прво, утопијска природа радикалне идеологије у супротности са постојећим друштвеним системима у којима доминирају нејевреји (који су неизбежно мање него савршени) олакшава развој позитивног идентитета унутар групе. Радикална идеологија тако олакшава позитиван групни идентитет и осећај моралне исправности због свог залагања за универзалистичке етичке принципе... универзалистичка идеологија тако функционише као секуларни облик јудаизма. Секташки облици јудаизма су одбачени као „стратегија опстанка“ због њихове тенденције да производе анти-семитизам, недостатка интелектуалне привлачности у постпросвјетитељском свијету и њихове неефикасности у привлачењу нејевреја и на тај начин мењају нејеврејски друштвени свет на начин који унапређује интересе јеврејске групе. Заиста, док је универзалистичка идеологија формално у складу са идеалима просветитељства, задржавање традиционалног јеврејског сепаратизма и образаца удруживања међу онима који заступају идеологију сугеришу елемент обмане или самообмане". [29]

Поред тога, неки јеврејски марксисти су тврдили да су Марксове теорије развијене из изразито јеврејске перспективе. Исак Дојчер је у свом есеју Нејеврејски Јеврејин тврдио да је Маркс, заједно са другим значајним личностима попут Хајнеа, Розе Луксембург, Троцког и Фројда, био део секуларне јеврејске традиције. Ова традиција, укорењена у Спинозиној филозофији, фокусирала се на универзално ослобођење. Дојчер разрађује ову идеју:

• „Да ли су можда толико импресионирали мисао човјечанства због свог посебног „јеврејског генија“? „Не вјерујем у ексклузивни гениј било које расе. Ипак, мислим да су на неки начин заиста били веома Јевреји. Имали су у себи нешто од квинтесенције јеврејског живота и од јеврејског интелекта као изузетак на тој граници, разне цивилизације, религије и националне културе". [30]

Маркс је често признат као јеврејски мислилац, а његове идеје се често виде као дио ширег јеврејског интелектуалног наслеђа. Коријени онога што је познато као ,,пробуђено" љевичарство, које Инфраред критикује, повезани су и са јеврејским интелектуалцима. Овај облик љевичарства комбинује елементе марксизма, фројдовске психоанализе (са Фројдом, ционистом који се снажно поистоветио са својим јеврејским коренима, позиционирајући се против Католичке цркве) и критичке теорије Франкфуртске школе (коју су развили Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно, од којих су се обојица позитивно поистовећивали са својим анти-семитизмом и јеврејством). Деконструкционизам Жака Дериде (Деррида, са нијансираним односом према свом јеврејском идентитету, такође је дао значајан допринос овој интелектуалној традицији) је још један кључни утицај на верзију љевичарства коју Инфрацрвено оспорава као Регресивна пробуђена љевица. Ипак, чини се да Инфраред занемарује јеврејске основе модерног левичарства, што значајно слаби њихову политичку критику изостављајући пресудне утицаје на данашњи политички дијалог. Јеврејски институт за учење је био домаћин семинара са професором Гленом Динером, који је јасно и проницљиво истраживао повијесно учешће Јевреја у комунизму. Међутим, након што се позабавио овим доприносима, он помера фокус, прихватајући приступ сличан порицању стварности, занемарујући на тај начин дубоко месијанску јеврејску визију комунизма као утопијског друштва (Небо на Земљи).

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

[1] Richard Lynn (2011), The Chosen People: A Study of Jewish Intelligence and Achievement, стр. 221

[2] Vaksberg, A. (Arkadii) (1933), Stalin against the Jews, стр. 20

[3] MacDonald, Kevin B (1998), The culture of critique: an evolutionary analysis of Jewish involvement in twentieth-century intellectual and political movements, стр. 95

[4] Richard Lynn (2011), н. дј, стр. 221

[5] Andrei Markevich, Natalya Naumenko, Nancy Qian, The Causes of Ukrainian Famine Mortality, 1932-33

[6] Stuart Kahan (1989), The Wolf of the Kremlin, стр. 103

[7] Yuri Slezkine (2019), The Jewish Century: New Edition, стр. 178

[8] MacDonald, Kevin B (1998), н. дј, стр. 58

[9] Rubenstein, Joshua (1996), Tangled loyalties: the life and times of Ilya Ehrenburg, стр. 13

[10] https://archive.li/3bWXQ

[11] Antony C. Sutton (2011), Wall Street and the Bolshevik Revolution, стр. 22

[12] Ибидем, стр. 23

[13] Documents from the Archives of the German Foreign Ministry, Germany and Revolution In Russia 1915-1918

[14] Antony C. Sutton (2011), н. дј, стр. 170

[15] Ибидем, стр. 170 - 171

[16] Ибидем, стр. 172

[17] Lynne Viola (1999), Peasant Rebels Under Stalin: Collectivization and the Culture of Peasant Resistance, стр. 40

[18] Ибидем, стр. 28 - 29 

[19] Fainsod, Merle (1970), How Russia is ruled, стр. 542

[20] Yu Xiang and Ji Zeng, Antisemitism or Political Purge? Stalin’s Jewish Policies Revisited

[21] https://jottopohl.substack.com/p/the-myth-that-jews-were-the-ethnic

[22] Joseph Stalin, Reply to an Inquiry of the Jewish News Agency in the United States

[23] Cantor, Norman F (1996), The Jewish experience, стр. 373

[24] MacDonald, Kevin B (1998), н. дј, стр. 174

[25] Kerry Bolton (2017), Stalin - The Enduring Legacy, стр. 8

[26] Mischling Review, Judeo-Bolshevism: Fact From Fiction

[27] Robert Fine, Karl Marx and The Radical Critique of Anti-Semitism

[28] Seigel, Jerrold E (1978), Marx's fate: the shape of a life, стр. 114

[29] MacDonald, Kevin B (1998), н. дј, стр. 165

[30] Isaac Deutscher (2017), The Non-Jewish Jew: And Other Essays

Пише: Аријевски_Варварин

Нијесам мислио о овоме да пишем. Међутим, читајући изјаве како у Црној Гори није ништа саграђено од сакралних објеката за вријеме краља Николе понукало ме је да прозборим и коју ријеч о томе, као и да су свештеници подржавали бјелаше. Како је скоро беспредметно говорити о изграђеним и обновљеним богомољама за 60 година владавине књаза/краља Николе I, то ми се учинило да је боље поћи од тога што је срушено. Само да поменем Саборни храм у Никшићу, посвећен Св. Василију Острошком, иначе дар руског цара, и обнављање манастира Св. Николе на Врањини. Слично оној анегдоти са Јовом Капом и Голооточанима.

Заједно са црногорским народом страдала је и српска црква. Током Божићне побуне страдали су и њени свештеници као црногорски патриоти. Иако је добар дио њих подржао одлуке Подгоричке скупштине, па и узео учешћа у њој (15%), већински дио је остао вјеран свом народу и заједно са њим подносио страдања под окупаторским режимом (38%).*

Од како су, током 9. вијека посљедње велможе Диоклије крштене од стране Грка – равноапостолног Светог Ћирила, све до 1918. нема никаквих података о пропагирању сотонизма на просторима Црне Горе. Кад и како почиње ширење безбожништва у Црној Гори? Окупација Краљевине Црне Горе од стране југословенских жандара доноси и такву новотарију, на коју се, све до данас, калеме и квазицрквене доктрине чији је заједнички именитељ анти-црквена јерес Карађорђевићевог југословенског етнофилетизма. Најранији примјер сотонизма у Црној Гори – и то најбруталнијега сотонизма – демонстриран је на самопрокламованој „Великој народној скупштини српскога народа у Црној Гори”. Иако се на тој тзв. Подгоричкој скупштини није конкретно расправљало о статусу Српске православне цркве, предложено је да се манастири национализују и предају Карађорђевићима.

Наведена је само „одлука” једнога лаичкога скупа агената и плаћеника Југославије одржанога у условима окупације. Потом формиран и сада постојећ комунизам у Црној Гори се темељи на тековинама тзв. Подгоричке скупштине, с чије говорнице се, дакле, први пут уопште, пропагира у Црној Гори безбожништво. О томе налазим податке у књизи др Јована Р. Бојовића „Подгоричка скупштина – документа”. Најприје, „делегати” Милан Терић, свршени ђак трг. академије, Милош Јовановић, студент, Миљко Булајић, учитељ, током засиједања, 14. новембра 1918, траже за „Народни одбор” – извршно тијело тзв. Подгоричке скупштине – сљедећи мандат. Што урадити с тим добрима? Ево приједлога:

• „Да… сва манастирска и црквена добра пређу у руке Народног одбора…”

• „Да ова Велика народна скупштина све цркве и манастире сведе у ранг капеле. Даље, да се закопају у земљи сви суви људски лешеви, који још и данас постоје у манастирима под именом чудотвораца, тако да се над тим остацима једном изврши сахрана и да се народна свест ослободи од притиска вековних заблуда. Лица, пак, која су до данас живела обављајући црквени, верски церемонијал, имају се запослити у грађанској служби у колико би била за исту способна”. [1] 

Према црквеном календару, 21. децембра се славе преподобни Патапије и Свети апостоли Состен, Аполос, Тихик, Епафродит, Онисифор, Кифа, Кесар. У јеку је Четрдесетница, или Велики Божићни пост, који, између осталога, вјерницима треба да донесе духовно и тјелесно смирење, како би чиста срца, душе и тијела могли дочекали празник рођења сина Божијег. Прије тачно 101 годину и више, идеолошки преци организатора из Подгоричке скупштине, обавили су богхулни обред „сахрањивања” државе Црне Горе и црногорских светитеља – укључујући и Светога Василија Острошкога. Ништа слично се није десило ни под Турцима. Догађај, наравно, није заборављен. Описан је 1921. у службеној публикацији Владе Краљевине Црне Горе: „Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића: документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори”, одјељак: „Злочини према појединцима у намјери да унизе углед цркве и државе”:

• „Једнога дана, децембра, 1918. у 1 сат ноћу, једна група србијанских официра, праћена војницима и једном групом најгоре фукаре, којом су тероризирали честито и мирно становништво, извршила је у Никшићу сљедећи одвратан злочин, желећи тим убити ауторитет Цркве, односно светитеља – патрона црногорског народа и црногорске државе. Направили су три ковчега, на форму мртвачких сандука. На једном је било написано Св. Петар, на другом, Св. Василије, а на трећем црногорска круна. Ове ковчеге су носили кроз варош Никшић на начин као што се чине црквене процесије, затим су се задржали на тргу, гдје су ископали три гроба, у која су положили ова три ковчега. Послије овога одржали су опијело, као што се то чини у Православној цркви приликом сахране. Како је у Православној цркви обичај да се гробови прелију вином и уљем, то су, умјесто тога, србијански официри препишали јавно гробове”. [2]

Да не буде да је ово само празна пропаганда краља Николе, о томе је посвједочио бивши бјелаш, Радојица Никчевић, комитски војвода и још једна архивска документација о томе да се десило што имамо у сљедећем рапорту:

• ,,У мјесецу децембру 1918. год кад су Србијанске трупе ушле у Никшић дошла је једна руља Србијанаца са оружјем на сред пјаце Никшићске на 1 сат по поноћи, ископали 2 гроба - и у један ставили једну кутију повећу и рекли да је то ковчег Св. Петра а у другу другу кутију говорећи да је то круна Црногорска и читали опијело, послије опијела, мјесто вина да прелију гробове, један од Србијанских официра пор. Душан Стајић препишао је гробове, и тада их затрпали земљом. И на такав начин безобразан, Србијанци су погазили и наше највеће светиње". [3]

Међу њима, највећи по чину свакако је био архимандрит Максим Павићевић, који је у цркви у Жупи Никшићкој дао свој благослов црногорским комитама и њиховој борби. Због тога, био је ухапшен од стране југословенских трупа, претучен, мучен и на крају утамничен у подгоричкој Јусовачи. Његова црква у Жупи гађана је топом и сравњена. [4] О његовом утамничењу и мукама којима је био подвргнут, огласила се чак београдска штампа, па радикалска Трибуна оптужује власти: „Ви сте они који су приморали архимандрита Павићевића да чисти ваше клозете“. [5] 

Поред њега, Глас Црногорца из Париза, јавља да је са архимандритом у Јусовачи утамничени још Илија Јовићевић, свештеник са Цеклина, народни посланик и члан Конзисторије, попови Марко Пламенац из Црмнице, Јован Јоветић из Ћеклића и Петар Вуковић из Комана. Сви они су прошли слично или горе од архимандрита Павићевића. [6]

Убијена лица остављана су данима на мјесту убиства ради казне и застрашивања становништва: 

1. Тако су у Вучедабићима у Крајини убијени четворица општинара и остављени пет дана несахрањени, а касније су мјештани добили дозволу да их сахране, али на мјесту убиства. [7] 

2. Исто је било и са Блажом Вучераковићем из истоименог села, брата комите Марка. [8] 

3. У Пиперима, поп Крсто Вукотић морао је кришом ноћу сахрањивати погинулог комиту. [9] 

4. У Броћанцу, гроб Николе Николића окупаторске власти су оскрнавиле, срушиле споменик и пуцали у прекопану земљу. [10] 

5. На Чеву, Марка Мрђеновића су мртвог објесили и тако је стајао три дана ради застрашивања становника. [11] 

Може се још доста овако набрајати, али слика је иначе јасна.

Зато тешко данас падају ријечи да је Српска црква прећуткала злочине о томе без отпора и да није била против бјелаша, тако и да црногорски владари нијесу градили богомоље. А међу свима њима највише се истиче управо краљ Никола, који је у својој дугој владавини подигао и обновио стотине цркава. („50 година на пријестољу“, Цетиње, 1910, са списком црквених објеката). Неке од тих цркава подигнуте су гдје никада их није било. Све ово нас опомиње да се увијек сјећамо хероја Божићне побуне и очувамо Српску цркву, као тековину овог народа. То је највећа грешка што данашњи повијесничари прећуткују о томе, укључујући и праве црногорске (српске).

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

*Ускоро спремамо књигу посвећену о цјелокупној повијести зеленаша, обрадићемо детаљан прогон цркве у та времена

[1] Јован Р. Бојовић (1989), Подгоричка скупштина 1918: Документи, стр. 140 

[2] Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића: Докумената о злочинима Србијанаца у Црној Гори (1921), стр. 18

[3] ДАЦГ, ФЕВ, Министарство спољних послова 1920 – 1922, ф. 107 - Изјава Милисава Николића и Радојице Никчевића – Звјерства која су починили Србијанци за вријеме аговања кроз Црну Гору од 25. децембра 1918. год.

[4] Ибидем - фасцикла о штети нанијентој цркви у Жупи Никшићкој вриједна 500.000 круна

[5] Лист Трибуна, бр. 1 од 23. новембра 1920. године, стр. 1 - То је документовану у: LE RÔLE DE LA FRANCE DANS L'ANNEXION FORCÉE DU MONTÉNÉGRO (1921), Documents officiels publiés par le Ministère des Affaires Etrangères du Monténégro, стр. 86 

[6]  Глас Црногорца, Неји код Париза из 1919. године, бр. 81: Списак Црногораца које су србијанске власти у Црној Гори у почетку затвориле у Јусовачи, подгоричкој тавници, стр. 3 

[7] ДАЦГ, ФЕВ, Министарство спољних послова, 1920 - 1922, ф. 107 

[8] ДАЦГ, ФЕВ, Министарство спољних послова, 1920 - 1922, ф. 107 

[9] Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића (1921), Документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори, стр. 19 

[10] ДАЦГ, ФЕВ, Министарство спољних послова, 1920 - 1922, ф. 107 

[11] АЈ [Архив Југославије, наш курзив — прим. СНА], V3 - 177 (19): Списак одметника из Чева, наводи се да је он убијен